Dekan, šef katedre i redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu.
Predaje Teoriju interkulturnih komunikacija na Univerzitetu Singidunum u Beogradu.
Školovao se u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu i Zapadnom Berlinu.
Magistarski rad iz uporedne književnosti kod prof. Škreba; doktorat (Dr. phil.) u Štutgartu kod prof. F. Martinija.

Dobitnik je više priznanja, od kojih je najznačajnija Nagrada za naučna istraživanja Alexander von Humboldt (Humboldt-Preis, 1995). Član nacionalnog Komiteta za saradnju sa UNESCO-m, Evropskog društva za kulturu (Venecija) i redovni član Evropske akademije nauka i umetnosti (Beč). Jedan je od osnivača Društva za interkulturnu germanistiku (GIG, 1988) i stalni član više međunarodnih institucija i redakcija, a izabran je i za člana Udruženja književnika Srbije – po pozivu.

Učestvovao je u organizaciji velikog broja međunarodnih simpozijuma, rukovodio zasebnim sekcijama na svetskim kongresima (Basel 1980, Wien 2000), predsedavao na godišnjim kongresima teoretičara književnosti (Karlsruhe 1983, Passau 1984, Berlin 1987) i predavao po pozivu u Parizu, Grаjfsvaldu, Berlinu i Štuttgartu. Osamdesetih godina bio stalni recenzent časopisa za naučne referate Germanistik (1978-1986), koji izlazi u Tibingenu. U više navrata gostovao u Japanu i Kini.

NOVIJA BIBBLIOGRAFIJA (2006-2009)

Knjige:
“АLEKSANDRIJSKI SVETIONIK.  Tumačenје od aleksandrijske škole do postmoderne“.

Sremski Karlovci-Novi Sad: Izd. кnjižarnica Zorana Stojanovića  2006,   533 str.; 
“DUH I RAZUMEVANJE“ (zbornik) Beograd: Informatika  2008, 394 str.
“ISTORIJA NEMAČKE KULTURE“. (2 izdanje) Sremski Karlovci-Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Z. Stojanovića 2009,
593 str.;


Zbornici:

КNJIGA GODINE. О delu „АLEKSANDRIJSKI SVETIONIK“ S. Grubačića. Beograd: Beograd 2, 2007, 135 str;

DIE DEUTSCHE BALLADE IM XX Jh (sa Chr. Cambas): Bruxelles-New York-Oxford-Wien: Peter Lang, 2008, 225 str.;

Studije:
“Тeorija civilizacije Norberta Elijasa”, pogovor knjizi: Norbert Elijas: Proces civilizacije,

Sremski Karlovci-Novi Sad: Izd. кnjiž. Z. Stojanovića  2006, str. 621-632;

„Književnost i stvarnost“, u: Letopis matice crpske,  Novi Sad, jul-avgust 2008, str. 90-28;

“Zwischen Verwerfung und Rettungsversuch. Zu Erich Kästners Balladen“. In:  »Deutsche  Ballade im XX Jahrhundert«: Bruxelles-New York-Oxford-Wien: Peter Lang Publishing Group  2009, str. 135-150;

                       
TEORIJA INTERKULTURALNIH KOMUNIKACIJA

Ludvig Tik, Princ Zerbino,1816:
»O, tužna je sudbina nas, dramskih uloga! Mi smo čudo komunikacije - koje nema! 
Mi zapravo uopšte ne postojimo. Mi nismo ništa drugo do vazduh, deca neke tuđe mašte, pokrenute njenom samovoljom. 
A pritom niko od nas ne zna šta to zaoštreno pero može da nam priredi!«

Franc Kafka, Dnevnici, 1916: 
»Parabola o čitaočevom kažiprstu. Kako uspostaviti komunikaciju sa nečim čega nema? Pa, evo takve slike:
Jedne olujne noći – dok je vetar oštro unosio kišu peko najmanje kuće – neki student, koji je na mansandri sedeo nad svojim knjigama, začu glasni krik. On skoči i oslušne, ali sve beše tiho. 'Mora da mi se priviđa', reče u sebi i nastavi da čita. 'Ne priviđa se', tako se, posle kratkog vremena, poređaše slova u knjizi, sama od sebe. 'Priviđa', ponovi on i krenu da ispravlja slova, povlačeći prstom duž uznemirenih redova«.
                                                         
Franc Kafka, pripovetka Na galeriji
Kad bi neku slabašnu, grudobolnu jahačicu u manježu, na konju koji se tetura, pred neumornom publikom, nemilosrdni šef mesecima bez prekida gonio u krug, vitlajući bičem, primoravajući je da stoji na konju dok joj vazduh zuji oko ušiju, da baca poljupce, da se previja u struku, i kad bi se ta igra, uz neprestano hučanje orkestra i ventilatora, produžila ka sivoj budućnosti što se stalno otvara sve dalje i dalje, uz pratnju zamirućeg ili ponovo nabujalog tapšanja ruku, koje su zapravo parni čekići – možda bi onda neki mladi posetilac sa galerije pohitao niz dugačke stepenice kroz sve redove, upao u manjež i povikao: „Stoj!“ kroz fanfare orkestra koji se uvek prilagođava.
Ali pošto nije tako, pošto unutra uleće jedna lepa dama, bela i rumena, između zavese koje gorde sluge u livreji razmiču pred njom; a direktor, odano joj loveči pogled i držeći se poput životinje, dašće joj u susret; brižljivo je uzdiže na zelenka, kao da je ona njegova nadasve voljena unuka koja kreće na opasnan put; ne može se odlučiti da da znak; najzad ga, savladavši se, daje, puknuvši bičem; trči pored konja otvorenih usta; oštrim okom prati skokove jahačice; jedva može da shvati njenu spretnost; pokušava da je opomene, uzvikujući na engleskom; besno upozorava konjušare, koji drže obručeve, da budu krajnje obazrivi; pred veliki saltomortale uzdignutim rukama zaklinje orkestar da ućuti; najzad skida malu s ustreptalog konja, ljubi je u oba obraza i smatra da nikakvo priznanje publike nije dovoljno; dok ona, oslonjenja na njega, popevši se na vrhove prstiju, okružena prašinom, raširenih ruku i zavaljene glavice, želi da podeli svoju sreću sa celim cirkusom – pošto je to ovako, posetilac sa galerije prislanja lice na ogradu i, tonući u završni marš kao u kakav težak san, počinje da plače a da toga nije ni svestan.