Državni sekretar Ministarstva za administrativne poslove Velike Britanije, Humphrey Appleby: „Gospodine Ministre, Britanija ima isti spoljno-politički cilj u poslednjih 500 godina, da Evropa bude razjedinjena… po principu podeli pa vladaj. Zašto bi to sada menjali?… Morali smo da uđemo u Evropsku zajednicu da bi iznutra razbili projekat ujedinjenja Evrope. To nismo mogli da uradimo izvana.“

Ministar za administrativne poslove u vladi Velike Britanije, Jim Hacker: „Pa zašto se onda zalažemo za proširenje Evropske zajednice i prijem novih članova?“

Appleby: „Iz istih razloga. Evropska zajednica je ista kao Ujedinjene nacije. Što više članova, to se može podstaći više sukoba, i cela organizacija postaje beskorisna i impotentna.“

Ministar Hacker: „Pa to je šokantan cinizam.“

Appleby: „Da Ministre, ali mi to zovemo diplomatija.“

Ovo je satiričan dijalog iz BBC humorističke serije „Yes Minister“ koja se prikazivala 80-ih godina.

Velika Britanija je dugo pokušavala da pristupi Evropskoj ekonomskoj zajednici (EEZ), kako se tada nazivala, a u dva navrata, 1963. i 1967., Francuska je pod vođstvom Generala Šarla de Gola vetirala njen prijem. De Gol je optuživao Britaniju da ima „duboko ukorenjeno neprijateljstvo“ prema projektu ujedinjenja Evrope. Nakon odlaska Generala de Gola sa vlasti, Velika Britanija je ponovo podnela prijavu za prijem u članstvo, i 1973. godine je, zajedno sa  Irskom i Danskom, postala punopravni član EEZ. Danas Evropska unija (EU) ima 28 članica, skoro 500 miliona stanovnika, predstavlja najveći trgovinski blok na svetu, ima jedinstveno tržište, centralnu banku, zajedničku valutu, i slobodan promet robe i ljudi.

EU je nastala na plemenitoj ideji da se kroz ujedinjenje naroda i država spreče novi ratovi i stradanja na kontinentu. Osnovni ciljevi su bili da se tim putem prevaziđu suprotnosti između Francuske i Nemačke koje su bile u srži skoro svih evropskih ratova, i da se amortizuje dominantan uticaj i položaj ujedinjene Nemačke. Međutim, od samog početka 50-ih godina do danas, koncept ujedinjenja Evrope je u sebi sadržao suštinsku protivrečnost. Naime, zemlje članice su prenele deo svog nacionalnog suvereniteta na EU, prvenstveno u ekonomskoj sferi, kao i putem stvaranja zajedničke valute i brisanja državnih granica. S druge strane, lideri zemalja članica se i dalje biraju na nivou država sa mandatom da štite i sprovode nacionalne interese. Ova protivrečnost je osnovni uzrok funkcionalnih problema u EU. Tokom finansijske krize tokom 2008.-2009. godine, kao i za vreme Grčke krize, nije bilo solidarnosti niti osećaja odgovornosti da se pomogne zemljama članicama suočenim sa najvećim problemima. Slična situacija se ponovila i za vreme izbegličke krize, kada se ispoljilo nerazumevanje za probleme zemalja članica koje su primile najveći broj izbeglica, i pokazala nesposobnost da se postigne dogovor o kvotama za prijem izbeglica.

U tom kontekstu treba posmatrati tekuću debatu i predstojeći referendum o izlasku Velike Britanije iz EU. Prioritetni parametri koji će odrediti krajnji rezultat referenduma su nacionalni interesi Velike Britanije, dok se vrlo malo pažnje posvećuje mogućim posledicama koje bi ovaj korak imao na globalnom planu, a posebno za Evropu. A posledice mogu biti ogromne.

U Evropskoj uniji su u zamahu centrifugalne sile, jedinstvo i solidarnost među članicama sve više slabi. Izlazak Britanije bi bio dodatni podstrek tim procesima, i još više bi oslabio i destabilizovao EU. Ojačao bi evroskepticizam i podrška populističkim partijama u mnogim zemljama članicama čija se politička platforma zasniva prvenstveno na zaštiti nacionalnog suvereniteta i interesa. Došlo bi i do debalansa u odnosu snaga unutar Unije. Nemačka, koja po mnogima već ima preveliki uticaj na politiku i odluke cele EU, bi postala još dominantnija sila.

Nesumnjivo je da bi izlazak Velike Britanije oslabio i ulogu EU na globalnom planu, kao i uticaj u geopolitičkim procesima koji neminovno redefinišu odnos snaga u svetu i celokupan svetski poredak. Treba očekivati da bi sva pitanja bezbednosti, odbrane, kao i spoljne politike u najvećoj meri ostali u nadležnosti NATO i SAD. Zbignjev Bržežinski, bivši savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika SAD Kartera, smatra da Evropa nije, i verovatno neće ni postati globalna sila u procesu prestrojavanja koji se odvija na svetskom nivou, i da će ostati politički i kulturno vezana za SAD i NATO. Bržežinski smatra da bi „u takvim okolnostima u podeljenoj i uplašenoj Evropi njene zemlje članice tražile pokrovitelje i takmičile se između sebe u alternativnim ali odvojenim  aranžmanima između mnogo snažnije trojke – SAD, Rusija i Kina“.

Posledice mogu potencijalno da budu dramatične i na ekonomskom i finansijskom planu. U slučaju odluke da Velika Britanija izađe iz EU očekuje se da bi tržište akcija i valuta odmah reagovalo i da bi došlo do pada vrednosti britanske funte i eura, rasta vrednosti dolara i tražnje za zlatom. Nestabilnost na svetskim berzama i valutni rat bi lako mogli dovesti do nelikvidnosti u evropskom bankarskom sistemu i finansijske krize sa katastrofalnim posledicama.

U četvrtak ce Britanci glasati rukovođeni svojim interesima, ali od njihovog glasanja u mnogome zavisi budućnost cele Evrope i opstanak evropskog projekta.

 

*Miloš Strugar je predavač na master programu Međunarodni odnosi i diplomatija u globalnom i digitalnom svetu Fakulteta za medije i komunikacije i bivši visoki službenik Ujedinjenih nacija.