Politički i bezbedonosni kontekst vojnog udara u Turskoj

Još nije jasno šta se sve desilo u noći između 15. i 16. jula, ko su glavni organizatori puča i šta je bio njihov osnovni motiv i politički cilj. otvoreno pitanje je i da li su pučisti delovali samoinicijativno ili su imali podsticaj i podršku spolja.

Razvoj događaja u Turskoj u poslednjih nekoliko godina je, na neki način, kulminirao neuspešnim pokušajem vojnog udara 15. jula. Da podsetimo, Turska je pre samo pet godina bila primer ekonomski uspešne i relativno stabilne države u kojoj je na vlasti islamistička politička partija. Predsednik Obama i evropski političari isticali su je kao model uređenja za arapske zemlje. Tajna uspeha Turske bila je u ravnoteži koja je postojala između islamizma vladajuće partije, čvrsto ukorenjenog nacionalizma i ekonomske liberalizacije. Bila je i na putu da reši svoj problem sa Kurdima započevši pregovore sa Radničkom partijom Kurda (PKK). Na spoljnopolitičkom planu, iako je Turska i dalje bila ključna zemlja Transatlantskog saveza, druga po veličini armija u NATO-u i lojalni saveznik SAD, uspešno je razvijala odnose sa Rusijom i Kinom sa perspektivom da postane najvažnija karika u ekonomskom povezivanju Evroazije i najvažniji tranzitni koridor za naftu i prirodni gas za evropsko tržište. Na regionalnom planu konstantno je poboljšavala odnose sa svim susedima, uključujući i Jermeniju, dok su bilateralni odnosi sa Sirijom dostigli najviši nivo u istoriji i doneli velike ekonomske i političke koristi Turskoj.

U međuvremenu…

Takozvano Arapsko proleće, koje je započelo 2011. godine u zemljama Bliskog istoka i severne Afrike, stvorilo je velike izazove za Tursku. Vladajuća garnitura je u tim događajima nesumnjivo videla i veliku mogućnost da se Turska nametne kao lider u islamskom svetu i postane nezaobilazan globalni faktor. Sa tim ciljem su se opredelili da zaigraju na kartu islamizma i da podrže sunitske muslimane i prvenstveno ideološki blisku Muslimansku braću. Uz veliku podršku Turske i Katara Muslimanska braća su došla na vlast u Egiptu, a u jednom momentu su bila i glavna politička alternativa u Siriji, Tunisu, Libiji.

Takva politika i igranje na kartu sunitskog islama dovelo je Tursku u sukob sa drugim muslimanskim denominacijama (Šiiti, Alaviti), kao i sa Saudijskom Arabijom i zemljama Zaliva koje Muslimansku braću smatraju egzistencijalnom pretnjom njihovim monarhijama. Sa slabljenjem uticaja Muslimanske braće, i posebno nakon vojnog udara u Egiptu, smanjivao se i uticaj Turske u regionu. Međutim, ne odustajući od svoje politike, Turska je sve karte stavila na svrgavanje Bašara el Asada sa vlasti i uspostavljanje svoje zone uticaja i kontrole na severu Sirije. Sa tim ciljem je praktično otvorila svoje granice za 40.000 stranih džihadista koji su se pridružili DAEŠ-u i Al Nusri, kao i za transfer oružja, finansijskih sredstava i trgovinu naftom.

Politika Turske je izazvala probleme i u odnosima sa velikim silama. Jačalo je nepoverenje u politiku SAD jer je Vašington odbio da podrži turske zahteve za direktnu vojnu intervenciju u Siriji, uvođenje zabrane letenja i stvaranje tzv. bezbednosnih zona uz granicu sa Turskom. Nepoverenje je posebno poraslo nakon što je postalo jasno da SAD pružaju direktnu vojnu podršku sirijskim Kurdima. Odnosi sa Evropskom unijom bili su narušeni izbegličkom krizom koja je započela avgusta 2015. godine. Mnogi u Evropi smatraju da je Turska svesno dopustila, ako ne i podstakla, masovni egzodus izbeglica ka Evropi preko balkanske maršrute. Odnosi sa Kinom su dosegli najnižu tačku zbog turske podrške secesionizmu kineske muslimanske manjine, Ujgura, koji su se u znatnom broju pridružili islamskom džihadu u Siriji. Najveći problemi svakako su bili u odnosima sa Rusijom jer su se dve zemlje našle na suprotstavljenim stranama u sirijskom sukobu, što se pretvorilo u duboku krizu i praktično ih dovelo do ivice rata nakon obaranja ruskog aviona i ubistva pilota.

Sve se ovo neminovno odrazilo na unutrašnju situaciju i stabilnost u zemlji. Vladajuća partija je sve više insistirala na islamizmu, poremetivši tako ravnotežu u odnosu sa delom populacije sa nacionalističkim tendencijama, što je stvorilo nepoverenje i bojazan u sekularnim segmentima, oštro polarizujući čitavo društvo. Sprovedene su velike čistke u turskoj vojsci koja se uvek smatrala stubom turskog nacionalizma i tzv. kemalizma. Došlo je do raskola i sukoba sa drugim islamskim pokretima u zemlji, prvenstveno sa organizacijom „Hizmet” na čijem je čelu Fetulah Gulen. Pregovori sa PKK su prekinuti, propao je dogovor o obustavi oružanih sukoba i nastavljen je građanski rat u delovima Turske sa većinskim kurdskim stanovništvom. Turska se našla i na udaru islamskih ekstremista povezanih sa DAEŠ-om. Nagomilali su se ekonomski i finansijski problemi, posebno kao posledica uvođenja sveobuhvatnih sankcija od strane Rusije, a planovi za velike projekte poput izgradnje mreže naftovoda i gasovoda i izgradnje nuklearne elektrane bili su zamrznuti.

Erdoganov rez

Suočeni sa tako teškim problemima na unutrašnjem i na spoljnom planu, vladajuća partija i predsednik Erdogan u poslednjih nekoliko meseci povukli su neke dramatične poteze koji su ukazivali na mogućnost novog radikalnog zaokreta u politici. Erdogan je prvo smenio svog dugogodišnjeg saradnika i glavnog ideologa partije, premijera Davutoglua, indirektno prebacujući na njega najveći deo krivice za političke neuspehe. Usledilo je zatim izvinjenje za obaranje ruskog aviona i ubistvo pilota, i uspostavljanje direktnog kontakta sa predsednikom Putinom, što je rezultiralo momentalnim ukidanjem ruskih sankcija. Po nekim izveštajima, Erdogan se na nedavno održanom samitu NATO-a u Varšavi suprotstavio pokušajima SAD da se ojača američko i NATO vojno prisustvu i aktivnosti u regionu Crnog mora. Nesumnjivo je da su ovi potezi izazvali iznenađenje i podstakli sumnje i nepoverenje u Vašingtonu, Briselu i Londonu.

Najveću kontroverzu ipak su izazvale izjave novog premijera Turske da žele da imaju dobre odnose sa Sirijom, i ministra spoljnih poslova Čavušoglua da je Turska spremna da sarađuje sa Rusijom u borbi protiv DAEŠ-a u Siriji. Te izjave su protumačene kao potpuni zaokret u stavu i politici Turske prema sirijskoj krizi i odustajanje od zahteva za svrgavanje predsednika Asada sa vlasti. Prema nekim izveštajima Turska je preduzela i neke konkretne korake na terenu, povukavši svoje specijalne snage i obaveštajce sa sirijske teritorije, što je, prema nekim ekspertskim mišljenjima, omogućilo sirijskoj vojsci da napreduje i zatvori obruč oko grada Alepa. Rukovodstvo Turske je očigledno zaključilo da je za njihove interese apsolutni prioritet da se sačuva teritorijalni integritet Sirije i time spreči stvaranje autonomnog kurdskog entiteta uz granicu sa Turskom, i da je to u ovom momentu mnogo važnije nego sudbina predsednika Asada. Oni su sa negodovanjem gledali na američku vojnu podršku oružanim jedinicama sirijskih Kurda koji su nedavno započeli veliku ofanzivu i osvojili nove teritorije na severu Sirije, a sa podozrenjem su primili informacije da SAD i Velika Britanija nameravaju da naprave pet velikih vojnih baza na delu teritorije Sirije koja se nalazi pod kontrolom kurdskih snaga.

Mogućnost potpunog zaokreta u turskoj politici prema krizi u Siriji izaziva veliku zabrinutost i u zemljama regiona, prvenstveno u Saudijskoj Arabiji i zemljama Zaliva, kao i u Izraelu. Njihov prioritetni cilj u Siriji je da spreče jačanje iranskog uticaja, kao i prisustvo oružanih snaga Irana, Hezbolaha i drugih šiitskih milicija. Oni znaju da bez aktivnog učešća i podrške Turske oružana opozicija u Siriji nema velikih šansi da se suprotstavi sirijskoj vojsci i njenim saveznicima, posebno u slučaju da Turska zatvori granicu i onemogući prelazak stranih džihadista, transfer oružja i drugu logističku pomoć, i obustavi obaveštajnu podršku.

Sprema li Ankara zaokret?

To je pozadina i geopolitički i regionalni kontekst u kojem je došlo do neuspešnog pokušaja vojnog udara u Turskoj. Još uvek nije jasno šta se sve desilo u noći između 15. i 16. jula, ko su glavni organizatori puča i šta je bio njihov osnovni motiv i politički cilj. Otvoreno pitanje je i da li su pučisti delovali samoinicijativno ili su imali podsticaj i podršku spolja. Predsednik Erdogan je izjavio da su neke strane države podržale vojni udar, ali nikoga konkretno nije imenovao. Gradonačelnik Ankare i drugi zvaničnici govorili su o umešanosti određenih krugova iz SAD. Neki medijski izveštaji govore o navodnoj ulozi Ujedinjenih Arapskih Emirata i tvrde da je sa tim bila upoznata i Saudijska Arabija, itd.

Predsednik Erdogan optužuje Fetulaha Gulena, njegovu organizaciju i istomišljenike u redovima vojske, policije, nacionalne obaveštajne organizacije, pravosuđu i drugim državnim i društvenim institucijama kao glavne krivce i organizatore puča. Na toj osnovi se sprovode masovne čistke u državnim, društvenim i obrazovnim institucijama. Uhapšeno je preko 10.000 ljudi, mahom iz vojske, uključujući i oko sto generala i admirala, a otpušteno oko 60.000 ljudi.

Kakve će posledice ovi događaji imati na regionalnu i geopolitičku situaciju?

Najvažnije pitanje je budućnost odnosa između Turske i SAD. Već se nazire moguća kriza u odnosima u vezi sa turskim zahtevom za izručenje Fetulaha Gulena. Iako je državni sekretar Keri rekao da će SAD razmotriti turske dokaze o terorističkom i neprijateljskom delovanju Fetulaha Gulena, nerealno je očekivati da će SAD udovoljiti ovom zahtevu i odobriti izručenje. Turski zvaničnici već upozoravaju da bi to moglo dovesti do uzvratnih mera Turske poput ograničavanja američkog vojnog prisustva i korišćenja vojne baze Idžirlik, gde se, između ostalog, nalazi i deo nuklearnog naoružanje SAD.

Evropska unija će se suočiti sa velikim problemima ukoliko joj Turska okrene leđa. Naznake da će Turska ponovo uvesti smrtnu kaznu bi u praktičnom smislu značile njeno povlačenje iz evropskih procesa i institucija, što bi dovelo u pitanje postojeći dogovor sa EU o kontroli priliva izbeglica, i stvorilo dodatne bezbednosne probleme i političke podele unutar unije.

Ministar Lavrov je već izjavio da je prvi test za unapređenje bilateralnih odnosa saradnja Turske na rešavanju sirijske krize i u borbi protiv DAEŠ-a i Al Nusra. Jasno je da Rusija očekuje da Turska sada zatvori granice sa Sirijom i uskrati ključnu podršku oružanoj opoziciji.

Ovo su samo neka od ključnih pitanja koja se u ovom trenutku postavljaju i od kojih će zavisiti razvoj događaja i odnos snaga u ovom regionu u predstojećem periodu. Bez obzira na težinu i značaj ovih odluka, one ipak i dalje spadaju u domen taktičkih koraka i mera da se prevaziđe kriza i problemi sa kojima je Turska trenutno suočena. Međutim, buduća geopolitička orijentacija Turske je pitanje od strateškog i globalnog značaja. Da li predsednik Erdogan zaista ima nameru, i da li Turska ima snage da napravi takav strateški zaokret sa transatlantske i prozapadne orijentacije ka Aziji i evroazijskom konceptu? Da li Turska, sa posrnulom ekonomijom, poniženom i obezglavljenom vojskom, i suočena sa dubokim podelama u društvu i građanskim ratom sa Kurdima, ima interesa i snage da iz korena promeni svoju spoljnu politiku i geostratešku orijentaciju? Iako su to pitanja na koja nećemo dobiti brze odgovore, izvesno je da će SAD, Rusija, Kina i Evropa biti vrlo oprezne u svom postavljanju jer je Turska u poslednjih nekoliko godina već pokazala da nije u potpunosti dosledan i predvidljiv partner.

 

*Miloš Strugar je predavač na master programu Međunarodni odnosi i diplomatija u globalnom i digitalnom svetu Fakulteta za medije i komunikacije i bivši visoki službenik Ujedinjenih nacija.

**Tekst je izvorno objavljen u magazinu “Odbrana