Konceptualno poigravanje

Beograd je dobio novu kuću kulture, a multidisciplinarna izložba kojom je otvorena nagoveštava da će i kulturna scena u njoj nešto dobiti – prostor za promociju i dijalog
.

Krsmanovićeva kuća na Terazijama imala je ključne uloge u kulturnom i političkom životu jugoslovenske ideje.  U njoj je 1918. proglašena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, u socijalističkoj Jugoslaviji bila je zgrada Protokola u kojoj su se održavale diplomatske svečanosti i susreti, a multidisciplinarnom izložbom je, krajem prošle nedelje, ponovo otvorena kao Kuća kulture Fakulteta za medije i komunikacije.

Centralno mesto u postavci dodeljeno je izložbi Lopte Miloša Tomića. Sakupljajući probušene i bačene lopte po javnom prostoru kao, kako veli, „nepopravljivi đubretar“, želeo je da predstavi bekstvo predmeta od savršenog oblika. To, međutim, implicira da od lopti nekakvu formu ipak očekujemo, pa je više reč o izložbi prevarenih, samim tim oneobičenih očekivanja. Kako lopte gotovo intuitivno doživljavamo prevashodno kao sredstva za igru, naročito su pogodne za ovakvo konceptualističko poigravanje, jer sukobljavaju estetsko i upotrebno, ozbiljno i neozbiljno, svakodnevno i umetnički ovekovečeno.

Izložba sadrži i video-radove kojima je Tomić ove godine predstavio Srbiju na Bijenalu savremene umetnosti u Veneciji. Koristeći široki prostor van kanona profesionalne muzičke produkcije, Tomić je ritmičkim lupanjem, grebanjem, vikanjem, pa i razbijanjem stakla, provocirao zvuk iz doslovno svega oko sebe, neretko i iz sebe. Muzika tako postaje kolektivno spontano sredstvo izražavanja, a naročito je dirljiv segment u kojem mu deca, polaznici različitih muzičkih škola, strpljivo objašnjavaju kako se svira njihov instrument. Njihova smirenost u oštrom je kontrastu s ponašanjem Tomićevog nastavnika muzičkog u osnovnoj školi koji je, kako veli umetnik, muzičke pogreške „nagrađivao“ gađanjem kredom ili svežnjem ključeva.

Enterijer kuće Krsmanovića estetizovan je radovima studenata s klase profesora Dorijana Kolundžije. I to doslovno – ponajbolji primer je projekcija koja plafon jedne od velelepnih soba oblikuje i razobličava kompjuterskim animacijama. Postavljena su i njihova interaktivna dela gde, na primer, od učešća posetilaca zavisi hoće li se projektovani i kompjuterski generisani oblici deformisati u haosu, ili će pak zadržati prvobitnu formu.

Kako eksterijer kuće Krsmanovića predstavlja važnu referentnu tačku u Beogradu, a naročito na Terazijama kao jezgru prestonice, izložene su i do sada neobjavljene fotografije ove ulice od dvadesetih do devedesetih godina prošlog veka iz Tanjugove arhive. Na njima su oslikane male i krupne promene u životu Beograđana, ovekovečeni su neki od prepoznatljivih beogradskih simbola, poput legendarnog saobraćajca Jovana Bulja, a u prvi plan izlazi i večno promenljiva arhitektura glavnog grada. Kroz sve to se ogleda tanana sprega između urbanog centra grada i ideoloških lomova koji su oblikovali našu istoriju kroz poslednje stoleće. Jedna od retkih konstanti u ovoj topografiji je upravo kuća Krsmanovića, a nadamo se da će ubuduće to postati i na domaćoj kulturnoj sceni.

Stefan Slavković
OSTALI ČLANCI