Nada Popović Perišić: Novac je danas glavna religija

Dekan na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum o moći medija, javnom prostoru koji služi za privatne ciljeve i političke okršaje, vaspitanju i obrazovanju.

SVOJEVREMENO sam se zalagala za porez na kič i šund. Taj predlog je tada naišao na veliki otpor kulturne javnosti koja je smatrala da je to, na neki način, uvođenje "cenzure" i kontrole države nad medijima. Pretpostavljam da bi ta ideja, danas, naišla na još veći otpor, jer su mnogi mediji u rukama privatnih vlasnika i verovatno bi usledio čuveni odgovor da je slobodno tržište to koje treba da formira i reguliše "vrednost" proizvoda. Ja naravno mislim da su nama danas potrebniji osnovni kodeksi pristojnosti, ideje šta su temeljne vrednosti jednog društva u svetu u kom želimo da živimo, i da upravo nedostatak ovih postulata dovodi do obrušavanja odnosa i urušavanja vrednosti u jednom društvu - kaže Nada Popović Perišić, dekan na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum u Beogradu, koju naša javnost pamti i kao ministra kulture (1994-1998) i ambasadora SRJ u Unesku.

* Da ste neko ko ne poznaje naše prilike, šta biste zaključili o današnjoj Srbiji na osnovu medija i javne komunikacije?

- Ta slika nije sjajna. Naravno, živimo u svetu u kojem je moć medija ogromna, što ih tim čini odgovornijim, i mediji su ti koji oblikuju vrednosti i stvaraju sliku sveta sa kojom živimo. Najveći broj medija ima privatne vlasnike, a privatni vlasnici imaju svoje namere, svoje ciljeve. U našim medijima se upravo vidi taj partikularni interes vlasnika, ali ja bih interes vlasnika videla pre svega kao globalnu političku ili ideološku opciju, a ne kao vrstu svakodnevnog "informacionog rata".

* Do čega sve dovodi instrumentalizacija medija, pogotovu kada je reč o političkoj sceni?

- Dovodi do njihove svojevrsne tabloidizacije, površnosti, odsustva ukusa i odgovornosti u komunikaciji. Tako slika sveta, odnosno jednog društva koju donose mediji, postaje pojednostavljena, lažna, nedovoljno izoštrena, i nedovoljno promišljena. U isti mah, kad je reč o komunikaciji, na našoj političkoj sceni postoji određena politička ostrašćenost. Ideologija i pripadnost jednoj političkoj opciji služe da bi se diskvalifikovali i vređali pripadnici druge političke opcije. Umesto sučeljavanja različitih argumenata imamo moralizatorske diskvalifikacije.

* Kada se dekonstruiše jezik naših medija, do čega sve dolazimo?

- Naši mediji sve više postaju prostor raznih političkih artikulacija, "nevidljivih" političkih okršaja, oni neguju trač kao narativni žanr, podilaze sumnjivom ukusu, lažnim vrednostima, slave osrednjost i stvaraju privid da je sve lako moguće. Ta medijska slika sve više urušava osnovne vrednosti kreirajući opštu dezorijentaciju.

* Da li našim političkim elitama više odgovara da Srbija gotovo u svim segmentima liči na tabloid nego da imaju jedno obrazovano, osvešćeno, kritičko i buntovno građansko društvo koje nije slepi konzument svega što mu se ponudi?

- To o čemu govorite posledica je odsustva postojanja kritičkog javnog mnjenja i nepostojanja ozbiljne kritičke misli koja bi analizirala naše društvo i ponudila konzistentnu viziju tog društva. Žao mi je kada vidim da je mladim generacijama najvažniji lični interes, da im je jedini cilj da steknu materijalne vrednosti, odnosno "imovinu", a ne postoji solidarnost, zajedničko delovanje i zajednički interes. No, tu se, naravno, neizbežno vraćamo na funkciju obrazovanja. Obrazovanje i vaspitanje je to koje je izgubilo utakmicu sa agresivnim dejstvom liberalnog kapitalizma.

* Gde danas vidite najveći problem Srbije, i šta bi trebalo najurgentnije menjati da bi ona zaista postala dobro mesto življenja - duhovni ambijent ili ekonomski?

- Mislim da su ta dva problema povezana i da se prožimaju. To što smo godinama sve siromašniji čini nas manje osetljivim, manje suptilnim, manje otvorenim za kvalitete duhovnog, i konačno, manje posvećene jedne drugima. Borba za svakodnevno preživljavanje ne ostavlja dovoljno vremena za bavljenje estetikom življenja.

* Da li je u Srbiji zaista bilo lepše sa kulturom 90-ih godina, i u čemu je razlika između tadašnje i sadašnje kulturne i javne scene?

- Danas živimo u svetu čija je dominantna religija ekonomija, i na kulturu su preneti neumoljivi principi potrošačke racionalnosti. Preovladala je ideja da ljudsko biće nije ništa drugo do potrošač ili, da upotrebimo nešto ozbiljnije termine, jednostavna želeća mašina, prinuđen vlastitom prirodom da maksimalizuje svoju korisnost na sve moguće načine. Pri takvoj promeni sveta menjaju se i prioriteti.

* ŠTA kažete svojim studentima: koliko je Srbija danas suštinski emancipovano društvo? 

- Ako prihvatimo Ransijerov stav da je emancipacija čoveka emancipacija iz svih odnosa u kojima je on poniženo, uvređeno i eksploatisano biće, onda bismo mogli da odgovorimo, analizirajući ovaj iskaz na više nivoa, da mi još uvek nismo emancipovano društvo. Tu mislim na položaj radnika, žena, manjinskih grupa, odnose i mesta samih zajednica u postkapitalističkom svetu. Ako takođe prihvatimo Altiserov stav da je teorija specifična forma prakse, ili Bartov stav da je revolucija pre svega delo jezika, onda možemo slobodno reći da nam predstoji ozbiljan rad na transformaciji društva. I tu se ponovo vraćamo na kulturu i njenu ulogu.

* Ako je kultura temeljno ponašanje jednog naroda nasuprot svetu, ako se ona osvaja i nužno prethodi svakoj ekonomiji, šta se događa sa kulturom u društvu u kome je egzistencijalno preživljavanje gotovo jedina "ideologija"?

- Suočeni smo sa činjenicom da se kultura i obrazovanje danas pišu "malim" slovom. Kultura gubi na značaju, koji je imala u dugom periodu naše istorije, ali mislim da ona opet mora biti na dnevnom redu. Znam da su protiv toga svi oni koji u kulturi vide samo trošak, ali navešću vam samo jedan primer koji to demantuje - Sabor u Guči, visokoprofitabilna manifestacija, nastao je posle filma Emira Kusturice koji je proslavio trubače. I da sada ne ređam sve druge dokaze o važnosti kulture koja se lako smešta u ekonomsku priču. Onima koji smatraju da su kultura i umetnost skupi, postavljam jedno pitanje: da li su skupe reklame, da li su skupi bilbordi kojima smo okruženi, da li su skupe političke kampanje?

* Decenijama se deklarišete kao levičar - da li na našoj političkoj sceni negde prepoznajete prave i iskrene levičarske ideje?

- Danas imate situaciju da je kapitalizam u celom svetu u velikoj meri uzdrman ekonomskom krizom, i moraće da se traži novo rešenje za svet. Uverena sam da će to novo rešenje morati da potraži utočište upravo u idejama sa levice, tu pre svega mislim na ideju o socijalnoj pravdi. Kakav god sistem imali na vlasti, izlazak iz krize u kojoj se nalazi ceo svet moraće da se traži u većem stepenu socijalne pravde. Kada je reč o našoj političkoj sceni, mislim da se javljaju novi, mladi ljudi koji pokušavaju da artikulišu tezu slovenačkog filozofa Slavoja Žižeka, koji je duhovito preokrenuo Marksovu tezu da su filozofi tumačili svet, a da je vreme da se on promeni, u tezu da su zapravo filozofi poslednjih dve stotine godina dovoljno menjali svet, i da je vreme da se on iznova promišlja.

U tim promišljanjima vidim novu energiju i nove mogućnosti levice, a to promišljanje nužno podrazumeva i preispitivanje statusa i budućnosti znanja, kao i preispitivanje pojmova angažmana intelektualaca i same javnosti. Tu vidim i buduću ulogu ovih mladih ljudi. Ali, možda i pre svega u pitanju kako se obrazuje javno mnjenje koje ima mobilizatorski karakter.

* Da su vaša deca danas studenti, da li bi u Srbiji studirali na državnom univerzitetu ili na privatnom?

- Tu odluku bih prepustila svojoj deci, imajući puno poverenje u njihov izbor. Ne sumnjam da bi se opredelili za kvalitetne, inovativne, zanimljive studije koje daju prednost kreativnosti, doprinose razvijanju sklonosti ka promišljanju, upitnosti, a takvih ima i na državnim i na privatnim univerzitetima.

* Koliko je za jednu državu važan problem što iz nje neprestano odlazi najškolovaniji kadar, i kako gledate na opaske tipa "ovde će jednog dana ostati samo oni koji su kupili diplome"?

- Smatram da je to poraz za jednu državu ako najstručniji i najzanimljiviji mladi ljudi odlaze iz nje. Država bi morala da uloži veliki napor da vrati najveći broj onih koji su svoje studije završili u svetu, uglavnom bez pomoći te iste države, i da iskoristi njihovo znanje i entuzijazam.

* Na mestu ste predsednika Upravnog odbora Filmskog centra Srbije. U koji biste filmski žanr smestili današnju Srbiju?

- Mene je film oduvek zanimao, u vreme dok sam bila na čelu Ministarstva kulture uvedena je pozicija u budžetu tog ministarstva za finansiranje filma. Danas me posebno zanima film, jer sam uverena da je to jedna od umetničkih delatnosti koja lako prelazi granice, i gde mi kao kultura imamo tek šta da kažemo. Ukoliko bi država ozbiljno podržala snimanje filmova, mislim da bi to značajno doprinelo promeni slike o Srbiji. O kreativnoj Srbiji. A u vezi sa pitanjem koje postavljate, da se malo našalim - mislim da film još uvek ne prepoznaje taj žanr u koji bi se smestila današnja Srbija.

* KAKO vidite budućnost Srbije? 

- Dozvolite da ovde pređem sa racionalnog i objektivnog nivoa analize na emotivni nivo i subjektivnu želju. Vidim Srbiju kao modernu, promišljenu, uređenu državu u kojoj postoji slobodni javni prostor kao uslov za mogućnost slobodne komunikacije, kao zemlju koju nove mlade generacije doživljavaju kao svoje najbolje mesto za življenje, u kojem vladaju odnosi solidarnosti i zajedničkog interesa, i gde su umetnost i kritička misao naši odgovori na svet koji nas okružuje. U takav svet sam ja nekada verovala. Danas i dalje gajim nadu da je to moguće.

Radmila Radosavljević

OSTALI ČLANCI