Prof. dr Nada Popović Perišić: Žeđ za skandalom uništiće medije kakve danas znamo

Savremeni čovek je nedovoljno opremljen za kritičko mišljenje, ne ume da se distancira od informacija kojima ga sa svih strana bombarduju, kaže Nada Popović Perišić.

Savremeni čovek je nedovoljno opremljen za kritičko mišljenje, ne ume da se distancira od informacija kojima ga sa svih strana bombarduju. Ipak, preveliki broj informacija poništava informaciju. Doći će do zamora materijala, a to će progutati mnoge medije, kaže Nada Popović Perišić, dekanka Fakulteta za medije i komunikacije u Beogradu. S nekadašnjom ministarkom kulture Srbije, koju mnogi pamte po kampanji „Lepše je s kulturom“, i bivšom ambasadorkom Srbije pri Unesku u Parizu, razgovarali smo o globalnoj slici sveta u svetlu informacionog rata, o sudaru evropskih vrednosti s izazovima koje su donele ekonomska, izbeglička i moralna kriza i ulozi medija u kreiranju savremenog sveta.

Živimo u doba ratova — političkih, ekonomskih, informacionih… Savremeni čovek u moru informacija veoma teško može da shvati suštinu onoga što se oko njega dešava, posebno ako se uzme u obzir da u medijima dominiraju mišljenja ljudi iz sveta politike, ekonomije, raznih uskostručnih sfera znanja, a da se reč intelektualaca sve ređe čuje. Kako Vi vidite globalnu sliku sveta danas?

— U globalnom svetu, koji predstavlja neku vrstu kolonijalizacije, susret velikog broja informacija nikada nije bez ideološke osnove. Da bi nas uverili da su poruke koje dobijamo lišene ideoloških osnova, najčešće nam podmeću analitičare ili stručnjake za javno mnjenje. Jasno je, međutim, da u njihovim tumačenjima uvek postoji određena ideologija.

Kakva je Vaša ideologija?

— Ja sam levičar i uvek ću navoditi argumente koji su protiv ovakvog kapitalizma, odnosno na strani nekog društva socijalne pravde. To što je komunizam propao kao eksperiment ne znači da njegova ideja treba da se dovede u pitanje. Ona bi mogla pod nekim drugim uslovima, na neki drugi način, da se realizuje.

Kako vidite ulogu Rusije u savremenom svetu, da li je dobro što se pojavila težnja za stvaranjem mnogopolarnog sveta?

— Ja mislim da je to dobro. Svedoci smo činjenice da je monopolarni svet doveo do raznih deformacija i mislim da je uspostavljanje jedne nove vrste ravnoteže veoma važno. Mislim da je pozicija Rusije dovoljno promišljena da ne dovede do sukoba i da će napraviti neku vrstu neophodne ravnoteže.

Jedan od bitnih globalnih igrača je i Evropska unija, koja sada proživljava veliku krizu — ekonomsku, izbegličku, ideološku… Da li mislite da tradicionalne evropske vrednosti, one iskonske, suštinske, mogu da doprinesu pobedi te kompleksne krize?

— Humanističke ideje sveta na kojima Evropa počiva ozbiljno su dovedene u pitanje. Trenutno to najbolje vidimo na primeru izbeglica. Da li će Evropa moći da izdrži taj pritisak, veliko je pitanje. Dok su ranije temeljne evropske vrednosti vezivale članice Evropske unije i stvarale neku sliku o koherenciji, one se u ovom trenutku raspadaju, jer se zemlje različito odnose prema problemu koji je gorući, ekstreman. Najmanje dva modela se trenutno sukobljavaju: s jedne strane, ideja o humanizmu, o jednakim pravima za sve, a s druge strane ekonomija koja, naravno, ima svoje zakone. Kapitalizam prepoznaje samo uspeh, pre svega ekonomski i novčani. Dok god svet ne odustane od toga da su blagostanje i ekonomski uspeh moralno prihvatljivi, poželjni, dotle neće biti moguće stvaranje nove verzije međuljudskih, društvenih odnosa.

Vidimo da u praksi susret različitih kultura ne funkcioniše baš kao u teoriji. Imamo evropsku, uslovno hrišćansku kulturu i islamski svet koji dolazi sa svojim vrednostima. Koliko je to zaista pomirljivo u praksi?

— Jedna od temeljnih ideja na kojima počiva Evropa jeste poštovanje drugog. Živimo u svetu u kojem je reč „razlika“ bila toliko cenjena i isticana, a sada, odjednom, kada razliku imamo uživo, ne znamo kako da se s njom suočimo. Samim tim pojačavaju se i kulturološke, i religijske, i sve druge razlike.

A koliko i ti sami „drugi“ doprinose svojoj integraciji, da li je možda i oni sami odbijaju?

— Ja sam jedno vreme predavala u Francuskoj… Radila sam s našom decom, videla sam šta je problem integracije. Ako se zovete, recimo, Žaklina Popović, od početka ste u problemu s identitetom jer je to nespojivo. Dijaspora pokušava da se integriše tako što svojoj deci daje imena kulture u kojoj treba da opstanu i stvara problem u identitetu. Kako god izgledala demokratska Francuska (ja je volim zbog svih njenih vrednosti), veoma teško ta deca prelaze prag školovanja koji će im obezbediti bolju integraciju u društvu. Svi imamo ideju o evropskom i zapadnjačkom. Ne bi migranti dolazili u Evropu da nemaju želju da učestvuju u onome što je njihova slika o Evropi. Međutim, kada naiđete na nemogućnost da to ostvarite, rađa se bes, nastaju otpor i pobuna.

Da se vratimo na informacije, odnosno na medije i na to kako izveštavaju o svemu što se oko nas događa. Koliko mediji uopšte imaju svest o svojoj ulozi u globalnim događajima, da li izveštavaju objektivno, da li doprinose širenju panike među ljudima?

— Mediji danas prodaju vest. Ne komentar, ne ozbiljan tekst, nego vest. Što je vest neobičnija, što je više vezana za strah i paniku, novine se više prodaju. Ide se za ekskluzivnim vestima, one se često i izmišljaju, nisu tačne, proverene. Ali da budem korektna prema medijima — postoje velike razlike među njima. Ja sam se obrela u Francuskoj kada su se dogodili napadi i cele sam noći gledala francusku televiziju. Predsednik Republike se pojavio na mestu tragedije i izgovorio nekoliko rečenica koje su bile sasvim ljudske, reakcija na ono što se dogodilo — video je mrtve ljude, paniku… Odmah posle njegovog govora pojavila su se tri komentatora koji su analizirali njegovo obraćanje. Ozbiljno, uz analizu da li to odgovara predsedniku države. Zbog toga je već u šest sati održana sednica vlade i u devet je predsednik već dao novo saopštenje. Žao mi je što je kod nas izgubljena ta kategorija komentatora. Novinari donose vesti, ali nema ozbiljnih analiza raznih fenomena.

Da li je publika ta koja diktira medijima sadržaje koje plasiraju ili, zapravo, mediji diktiraju ukus publici?

— Negovanje ukusa je ozbiljan zadatak! I to je zadatak medija. Ako je u novinama rijaliti stranica pre stranice posvećene kulturi, čak i da ne čitate ništa, jasno vam je na kojem je mestu kultura. Na svim televizijskim stanicama, izuzimam Javni servis, imate rijaliti programe s takmičenjem, a onda nas štampani mediji obaveštavaju, ako slučajno nismo to gledali, šta se dešavalo, šta je ko kome rekao… Na najvulgarniji mogući način. Ja pripadam onima koji smatraju, i svojevremeno sam se za to zalagala, da za takve stvari mora da se plati porez.

A šta se dešava kada sa znanjem stečenim na fakultetu studenti dođu u medije u Srbiji?

— Ono što vidim kod ovih novih generacija jeste da su veoma neborbene. Žele što pre da zauzmu pozicije. To je kapitalizam — uspeh po svaku cenu, pre svega ekonomski. I nećete lako to sve postići ako odmah počnete da se bunite i da budete u otporu. Opšti zaključak, kada govorimo o savremenom svetu informacija, mogao bi da bude da savremeni čovek nedovoljno razmišlja, nedovoljno analizira informacije, poruke, reči i njihovo značenje. I da je nedovoljno opremljen za ideju o kritičkom mišljenju, da se izuzme iz onoga čime ga sa svih strana bombarduju i da pokuša da nađe svoju vlastitu poziciju. Jedan od razloga za to jeste to što se veoma malo čita. Mi smo zaboravili zbog čega je važno čitati.

Autorka: Valentina Bulatović


OSTALI ČLANCI