Putevi Ane Petrović do operske scene i profesorske katedre
Ana predaje engleski na Fakultetu za medije i komunikacije | Foto: Nemanja Stojanović

Ana Petrović (32) iz Jagodine je operska pevačica i profesorka engleskog jezika. Ani Petrović nikada nije bilo dovoljno da ide u jednu školu. Završila je dva odeska u nižoj muzičkoj školi, dve srednje škole i dva fakulteta! Trenutno živi i radi u Beogradu, ali i pored nekoliko poslova koje obavlja, stigne da s vremena na vreme dodje u svoj rodni grad. Zašto to biva da čovek uči tolike škole, kako to izgleda pevati u operi i predavati na fakultetu i kako je uopšte biti Ana Petrović – saznaje i prenosi vam portal NON STOP.

Kako si i kada počela da se baviš muzikom?

Roditelji kažu da sam sa velikom pažnjom slušala sve melodije hora “Kolibri” koje su mi puštali dok sam bila beba. I posle, tokom odrastanja, sećam se da sam stalno nešto pevala, igrala, smišljala neke predstave i koreografije. Obožavala sam to! Uglavnom, ineteresovalo me je sve, sem klasike. I strašno me nerviralo kad nam je tata puštao radio BG1 i kada nas je budio za bečki novogodišnji koncert. Moji roditelji nisu muzički obrazovani, ali oboje vole muziku i trudili su se da nam ona bude deo detinjstva i odrastanja. Prvi koji me je posavetovao da bi trebalo da školujem glas je nastavnik muzičkog iz osnovne, Živorad Jovanović. Sećam se kako se iznenadio kako imam čist glas kada me je prvi put čuo. Kada sam bila osmi razred, moja osnovna škola je spremala predstavu “Put oko sveta” – sa Jovančom Micićem. I ja sam dobila da pevam par pesama, dve mađarske i jednu američku. Posle toga sam upisala nižu muzičku školu.

Tokom Gimnazije, koju si pohađala u Jagodini, završavala si i osnovnu muzičku školu, dva odeska, klavir, koji si pohađala vanredno i solo pevanje, koje si pohađala redovno u Aleksincu. Šta je presudilo da upišeš i srednju muzičku školu, a onda i Filološki fakultet i Fakultet muzičke umetnosti?

Sem gimnazije i Filološkog, sve ostalo je bilo potpuno slučajno i neplanirano. Oduvek sam znala da ću studirati neki jezik, jer mnogo volim književnost. Prvo sam htela srpski, a posle se odlučila za engleski. Ta odluka mi se činila praktičnojom. Što se tiče srednje muzičke škole, mislim da nisam ni znala u šta se upuštam. Sve mi je to bilo na nivou otrivanja potpuno novog okruženja, novog društva. I ta raznovrsnost iskustava, ljudi i događaja me je držala. Ja se nijednog svog perioda učenja ne sećam sa gorčinom i mukom. Trudim se da, ako već rešim nešto da radim, da uvek nađem hiljadu razloga zbog kojih je baš super što sam se na to odlučila. Kada sam se prebacila u Beograd, veći grad je ponudio više mogućnosti. Nekako je to pevanje lepo krenulo, pa sam instinktivno nastavila dalje. Lako sam upisala akademiju. A na profesionalno bavljenje pevanjem sam pomislila tek na kraju studija. Do tada mi je sve bilo na nivou otkrivanja.

Kako su izgledale tvoje studije? Da li si poželela nekad da odustaneš? Šta te je vodilo ka cilju?

Akademiju sam upisala na trećoj godini Filološkog. Nikada nisam smatrala da je nešto specijalno što ja studiram dva fakulteta. To meni nikada nije bio cilj, a diploma nikada ono ka čemu stremim. Mene su interesovale dve različite stvari, i time sam se vodila. Volim da saznajem, da učim, da povezujem različita znanja i iskustva. I tako su izgledale moje studije. Možda se uvek nisam slagala sa načinom rada svih svojih profesora, ali i to je deo obrazovanja. Ono što je bila teškoća, često se nije ticalo gradiva i zadataka, već ophođenja profesora i njihovog ponašanja. Zato se sada trudim da svojim studentima ponudim sve što je meni nedostajalo kod mojih profesora na oba fakulteta. Po njihovim komentarima, čini mi se da je za sada sve to u redu.

Šta po tebi povezuje engleski jezik i solo pevanje?

Hm… Nisam razmišljala o tome. Možda što obe veštine nisu egzaktne, što podrazumevaju širinu obrazovanja i slobodu misli, spremnost na brzu adaptaciju i stalno učenje.

Član si operskog studija u Narodnom pozorištu u Beogradu i „Kluba mladih“ u Madlenijanumu, kako se postaje njihov član?

Bila sam član, sad nisam više, možda je to znak da nisam više mlada, hm! Oba programa su namenjena mladim pevačima, i traju po dve godine. Takvi programi postoje pri mnogim operskim kućama u svetu. Odlična su prilika da se uči od dirigenata, reditelja i voklanih pedagoga, i pri tom dobije šansa da se nastupi na velikoj sceni te opere. Šansu da budu članovi studija dobiju oni koji polože audiciju. U Madlenijanumu smo kao članovi kluba mladih pevača spemili dve predstave koje su i dalje na repertoaru. U Narodnom pozorištu sam, kroz neke scene i arije izvedene na maloj i velikoj sceni, dobila priliku da me čuju ljudi koji vode pozorište i daju mi neke veoma važne šanse za mene i moj umetnički razvoj.

Koja je najteža arija koju si pevala, da li je bio izazov spremiti tako nešto?

Možda bih pre pomenula celu ulogu Violete, iz Verdijeve “Travijate”. Početkom tekuće sezone sam dobila šansu da na ovoj ulozi radim sa maestrom Mladenom Jaguštom, koji je naš najstariji živi dirigent. Mladić, 91 godinu star. Par meseci smo, više sati dnevno, razgovarali, analizirali, vežbali i promatrali. Prethodno sam je radila sa dirigenticom Anom Zoranom Brajević, skoro na isti način. Sada mi predstoji rad na ulozi sa glumcem i rediteljem. I što više radiš, sve si bliži početku.

Radila si na operi za mlade “Ljubavni napitak” i na muzičkoj predstavi “Ovo nije opera”, koja je takođe namenjena mladima, u pitanju su projekti koji imaju za cilj da mladima približe operu. Iako mladi veoma malo gledaju, slušaju operu, koliko se ove predstave razlikuju od klasične opere, i šta zaključuješ na osnovu posećenosti i komentara?

Publika mora da se gaji, da se edukuje i informiše. Nije retkost da mi studenti, koji saznaju da se bavim pevanjem, kažu kako vole operu i redovno idu u pozorište jer ih je neko vodio odmalena. Dakle, ako se pobrinemo da ponudimo sadržaj za sve uzraste, uspeh je neizostavan. Predstave u Madlenijanumu su skraćene, na srpskom, uz klavir i namenjene upravo deci. Da vide da opera ima radnju, da to nije samo glasno pevanje (popularno, urlanje). Te predstave jesu veoma posećene, ali iza toga stoji veliki marketinški napor. To su zahtevi današnjeg vremena. Samo je važno da nismo lenji i da moramo da budemo svesni da od nas samih mnogo zavisi.

Pevaš u dečijoj predstavi “Čarobna frula”, kako je igrati za decu, koliko je teško privući i održati njihovu pažnju?

Ne vidim da ima posebne razlike u igranju za decu i odrasle. Ako je to što radite tačno i istinito, slušaće vas i gledati i jedni, i drugi. Možda je razlika samo u strpljenju. Mada, u današnje vreme ne znam koliko odrasli imaju strpljenja za pozorište. Ja obožavam decu, njihove komentare i reakcije. Manje su naučene od reakcija odraslih, i uglavnom nemaju nikakav potekst. Tu je glavna razlika.

U čemu više uživaš, predstavama, operi ili solističkim koncertima?

To je nije lako odvojiti, jer je suštinski ista stvar. Ja bih teško mogla da funkcionišem bez muzike generalno, u bilo kom obliku. Mislim da se ja i bavim ovim poslom jer me je pozorište oduvek fasciniralo. Mama nas je vodila na “Dane komedije” od vremena kada smo sestra i ja mogle da sednemo u istu stolicu. U tom smislu, scena jeste fenomen koji me najviše inspiriše. Možda se najbolje i najslobodnije se osećam na pozorišnoj sceni, u operskoj predstavi.

Kako bi ti popularizovala operu u Srbiji, da li je to neophodno?

Ne znam da li je neophodno, ali jeste važno. Prošle godine sam prisustvovala predstavljanju nove sezone u operi u Monte Karlu. Način na koji je direktor govorio o važnosti umetnosti za društvo i za pojedinca me je postideo. Ne mislim da poredim naše i njihovo društvo. Cena karte u pozorištu kod nas je daleko ispod cene karte tamo, na primer. Važan je odnos ljudi prema umetnosti. Smatram da je širenje informacije veoma važna stvar. Ne slažem se sa pevanjem popularnih melodija i izvođenjem popularnih kompozicija, u smislu popularizacije. Jako je teško izbeći banalizaciju u tim slučajevima. To mogu samo vešti. Svaka lepa muzika se razume. Potrebno je samo dati informaciju, objasniti šta je to, koja je poenta i svakako ko je minimalno zainteresovan će razumeti. To je popularizacija koja nam je neophodna. Zbog nas samih.

Kada možemo da očekujemo neki koncert u Jagodini?

Volela bih, što pre. U Kulturnom centru ima onih koji me poznaju dugo i uvek mi daju šansu i podršku da nastupim u Jagodini. I verujem, svim muzičarima poreklom iz Jagodine. Ono što mnoge od nas često spreči da nastupimo u Jagodini je to što naš Kulturni centar nema pristojan klavir. Poslednjih godina se o Jagodini govori isključivo u superlativu i sa najvećim pohvalama. Ako se vratimo na pitanje o popularizaciji umetnosti, nabavka klavira bi svakako mogla da bude jedan praktičan način u korist toga.

Ko ti je uzor?

Nemam jednu osobu kao uzor. Nikada nisam imala. Jedna prijateljica, koja mi jeste jedan od uzora, rekla mi je da oko sebe treba imati ljude od koji te čine boljim i od kojih možeš da naučiš nešto. Trudim se da mi takvi ljudi budu uzor. Volim ljude generalno, naročito jake i hrabre ličnosti, koje inspirišu druge jednako svojim uspesima i snagom da nastave posle neuspeha.

Šta smatraš svojim najvećim uspehom?

Prijatelje koje imam, ljude koji me okružuju. Okolnosti u kojima živim i radim. To što radim poslove od kojih se nikada ne umaram i koje ne smatram obavezom. To što se često smejem iskreno i glasno. Ima tu još dosta da se nabroji i dostigne. Korak po korak. 

Šta preporučuješ svojim đacima, studentima, mladima?

Da budu iskreni. Da se ne stide da ne znaju i da pitaju. Da se znanje ne podrazumeva. Želim im da budu radoznali, pokušavam da to probudim kod njih. Nekada me shvate na pravi način, a nekada ja sigurno omanem u objašnjavanju. Učim ih i da greše, da ne budu gordi. Da sami sebi postave kriterijume, i da ne dozvole da ti kriterijumi padaju ako im situacija to dozvoli (zato što je tako lakše). I da se raduju i smeju!

Jelena Pranić

OSTALI ČLANCI