Prof. dr Nada Popović Perišić: Svet u kojem živimo suočava se sa svojim granicama
Prof. dr Nada Popović Perišić

Autor: Nataša B. Odalović

Pre nekoliko godina razgovarale smo posle jedne emisije, (gostovala je sa slovenačkim filozofom Rastkom Močnikom), kada je apsolutno ubeđena tvrdila da će do 2040. godine jedno od pet najtraženijih zanimanja na svetu biti - Pesnik! To njeno promišljanje bilo je podstaknuto čitanjem knjige "Ekstremna budućnost" Džejmsa Kantona (Clio, 2009). 

Ona tvrdi da će čovečanstvu nakon svog nasilja i strmoglavljivanja u ništa, ponovo biti neophodna osećajnost i empatija da bi opstalo, da bi se regenerisalo. Nekako slično govorila je i daleke 1993. kada je gostovala u jednoj ponoćnoj emisiji koju sam vodila na, tada ultra opozicionom Radiju B92 (u Domu omladine), a ona bila ministarka kulture u Vladi Mirka Marjanovića! To izdanje emisije bilo je hit! Treba li reći da je za ono vreme to bilo gotovo nezamislivo? U sadašnjem vremenu u Srbiji je nezamislivo i da žena bude vlasnica jednog fakulteta, no, ona je danas upravo to. Dr Nada Popović-Perišić, vlasnica i dekan Fakulteta za medije i komunikacije pri Univerzitetu "Singidunum", govori za Danas u intervjuu ad hominem.

NBO: Da li je Država dužna da već sada kroz sistem obrazovanja i mas-medije ponudi dovoljno snažnu alternativu kulturi nasilja, rijalitija, dehumnaizacije, neznanja?

N. P. Perišić: Ja verujem da se svet u kojem živimo suočava sa svojim granicama. Da se odnos središta i margina, centara i predgrađa tog sveta počinje dramatično da menja. I da po prirodi stvari mora da dođe do promene odnosa na kojima su se gradile ove podele. Kao i do promene našeg doživljaja sveta. Neka vrsta drugačijeg vrednovanja binarnih opozicija na kojima počiva naš odnos prema svetu. Da senzibilitet dobije drugačije mesto. Naravno, ta promena je nemoguća bez promene sistema obrazovanja koji mora da pruži mladim ljudima instrumente za kritičko čitanje sveta i društava i sposobnost za kreativne promene. Strah od Drugog i siromašna leksika i elementarna sintaksa, ograničavaju oruđe za složeno i kritičko razmišljanje. Mediji ne govore o onom što se dogodilo već o onome što bi moglo biti rečeno. Tako se, kako kaže Umberto Eko, masovni mediji od prozora u svet pretvaraju u obično ogledalo. Gledaoci i čitaoci gledaju svet politike koji pak zaljubljeno gleda sebe, poput kraljice iz Snežane i sedam patuljaka.

NBO: U vremenu kada moćne korporacije nagovaraju čoveka na egoizam, vi verujete u empatiju i osećajnost. U vremenu, kažete, odsustva morala i etike, odsustvu konteksta, vi verujete u povratak značenja reči, u kontekst. Hm. Negde sam našla podatak da je Džejms Kanton, koji u budućnost ponovo projektuje Pesnika, bio savetnik tri administracije u Beloj kući više od trideset godina. To nešto znači, zar ne?

N. P. Perišić: Pre svega verujem da do promena može doći tek kada egoizam ne bude moralno prihvatljiva kategorija. Kao što verujem u moć jezika. Mi smo suočeni sa svih strana manipulacijama jezikom. Premeštanje i klizanje značenja reči derealizuje stvarnost; stvari više nisu ono što jesu ako se ne zovu pravim imenom. U Alisi s one strane ogledala Luisa Kerola, Hampti Dampti kaže: "Kada koristim neku reč, ona označava tačno ono što mi se sviđa da označava ni manje ni više". To je možda jedna od najboljih definicija perverzije čiji je ideal biti gospodar reči i njihovog smisla. Otuda me ne čudi da neko ko je proveo toliki broj godina u Beloj kući (Dž. Kanton) prepoznaje moć poezije.

NBO: Bili ste ministarka kulture u doba najveće moći Slobodana Miloševića, kome ste, ako je tačno, tri puta uspešno rekli "ne", uspevajući "argumentima i bez ljutnje" da ga ubedite da ste u pravu, a reč je bila o njegovom pokušaju intervencije u vašem resoru?

N. P. Perišić: Često se zaboravlja da politiku čine ljudi, pojedinci i da mi zapravo ne posedujemo ozbiljne analize ni promišljanja politike i delovanja pojedinaca u političkom životu. Moje iskustvo koje je naravno ograničeno na jednu oblast - kulturu - govori da su tvorci i pokretači ekscesnih situacija u kulturi, zabrana ili proganjanja, zapravo, često bili posve "marginalni" likovi i da upravo neznanje, glupost, zavist ili pojedinačna neostvarenost onih koji učestvuju u politici, i nažalost imaju odgovorne funkcije, nanosi najviše štete kulturi.

U svom četvorogodišnjem mandatu, najviše problema imala sam sa brojnim odborima za kulturu, savetodavnim telima ili pojedincima. Time ne želim nikog da oslobodim odgovornosti, pokušavam samo da opišem ono što sam osećala kao najveći problem u pokušaju da sprovedem određenu kulturnu politiku. Interpretacije umetničkih dela najopasnije su onda kada to čine oni čija su znanja u tom domenu mala, a moć koju sebi pripisuju zahvaljujući funkcijama koje zauzimaju velika, pa prema tome iz tih razloga razorna. Politički život najčešće se truje i problematizuje "interpretacijama" pojedinih "dušebrižnika". Kad god sam imala priliku da lično objasnim određene odluke u kulturi ili izbore ministarstva kulture vladi ili njenom predsedniku, odluke su prolazile. To je bilo i u slučaju koji pominjete u svom pitanju. Kad god su o tim odlukama raspravljala "tela" izvan vlade ili razni šefovi kabineta, imala sam problema. Mislim da mehanizmi koji određuju ili uslovljavaju ponašanja pojedinaca, često zavise od njihovih "pretpostavki" šta se od njih očekuje i prema tome se i ponašaju. Malo je kreativnih i ostvarenih pojedinaca koji učestvuju u politici.

NBO: Vaše kolege po peru (književnici, filozofi), ali, protivnici režima, o vama su tada govorili: Ona čita prave knjige, prati sve što se objavljuje u svetu, piše pametno, pa ipak, ona je ministarka u toj Vladi, neverovatno. Vas, ni to, a ni kritike koje ste dobijali od "svojih" nije opterećivalo. To objašnjavate svojom samostalnošću?

N. P. Perišić: Ja sam u politiku ušla kao neko ko je imao određena uverenja. Pre svega, kako god to danas zvučalo, ja sam verovala da je eksperiment kakav je bio samoupravni socijalizam moguć. Odrasla sam uz ideju da se gradi novi svet i da njega treba da grade oni koji poseduju znanje. Druga ideja je bila naravno ideja da u politici, odnosno na onim mestima na kojima se odlučuje, treba da bude više žena. Kritike koje su mi bile upućivane nisu se odnosile na moj rad, već na moja politička opredeljenja. Toliko o toleranciji. Sloboda mišljenja rezervisana za one koji misle kao svi ostali.

NBO: Koliko je Vlada u to doba izdvajala iz budžeta za kulturu?

N. P. Perišić: Za kulturu i nauku, pre svega nauku, u to vreme izdvajana su značajna sredstva. U odnosu na ovo što se danas izdvaja, to je bilo tri ili, kada je o nauci reč, gotovo četiri puta više. Već sam pominjala da je taj novi svet trebao da bude zasnovan na znanju. U komunističkom ili socijalističkom nasleđu posebno mesto imaju obrazovanje i kultura. Dovoljno je setiti se radnih akcija na kojima se omladina opismenjivala i vaspitavala za kulturu. Mogućnost za promene ne leži u sferi politike već u sferi kulture.

NBO: Kampanja "Lepše je s kulturom", do tad neviđen način promovisanja kulture na ovim prostorima, ostala je upamćena. Kažete da ta kampanja nije koštala ništa.

N. P. Perišić: U pokušaju da, kao neko ko je na čelu Ministarstva kulture, obezbedim više sredstava za kulturu, došla sam na ideju da pokrenem kampanju za kulturu. U tome mi je pomogla agencija Sači end Sači. Veliki broj umetnika je učestvovao u toj kampanji, jer je to bila prilika da se senzibilizuje javnost za značaj i vrednosti kulture. I agencija je tu kampanju radila besplatno jer je i za samu agenciju kampanja bila vrsta marketinga. Više puta sam, tim povodom, odgovarala na poslanička pitanja u Skupštini. No nije to bio jedini cilj ove kampanje. Bila je to i bitka za određeni ukus. U to vreme upravo počinje, usled raspada Jugoslavije, identitetska bitka novih republika, koja se nažalost traži u okretanju prošlosti i u mitsko folklornom izrazu. Dakle, kampanja je u isti mah trebalo da bude i borba za određeni ukus. Jer ukus sažima sva svojstva percepcije i senzacija jednog vremena. Gubljenje ukusa, a mi smo danas svedoci toga, predstavlja gubljenje stila jednog društva i odnosa prema jeziku. Lotreamon kaže da je ukus to temeljno svojstvo koje rezimira sve ostale kvalitete. To je "nec plus ultra" inteligencije. Niče u Zaratrusti piše: "Kažete mi da ne treba raspravljati o ukusima i bojama, ali čitav život je rasprava o ukusima i bojama, nesrećan je onaj koji živi ne raspravljajući o ukusima i bojama".

NBO: Vaše ministarstvo je finansiralo filmove: "Bure baruta", "Rane", "Lepa sela lepo gore". Prepričava se anegdota o napuštanju projekcije na premijeri jednog od ova tri filma, kada se ceo prvi red (deo rukovodstva) demonstrativno pokupio i otišao posle 10 minuta.

N. P. Perišić: Sa ove distance, izvesno je da su to kultni filmovi i najbolji filmovi snimljeni u ono vreme. Scena koju pominjete je samo reakcija onih koje strah i nerazumevanje čine opasnim. Mišljenje zahteva vreme i dubinu. Obrazovanje je proces spor i težak: dva prideva koji ni tada ni danas nisu na ceni. Da bismo imali hrabrosti da se suočimo sa našim strahovima, sumnjama i skrivenim tajnama, da bismo u pitanje doveli funkcionisanje društva i sveta treba da naučimo da čitamo sporo, da bismo naučili da mislimo. Vrlo često zaboravljamo, da su kultura i demokratija u svakom od nas stvorili veze dvostrukog vezivanja.

NBO: Objasnite tu dvostrukost.

N. P. Perišić: Demokratija je proširila naše kulturološke potrebe a kultura naše demokratske težnje. Ideja o civilizovanom svetu postala je neodvojiva od spoja kulturne emancipacije i demokratske slobode. No, ne možemo se danas praviti da verujemo da je kultura vladavina vrlina altruizma i intelektualne elegancije. Nažalost, kulturna komunikacija nije humanizovala svetsko društvo.

NBO: Zašto?

N. P. Perišić: Danas prisustvujemo situaciji u kojoj učesnici kulturnog dijaloga imaju iluziju da se izražavaju, ali ne i sposobnost da se razumeju. Komunikacija prestaje da bude briga o istini i postaje sve više apetit za moć. Kultura se okreće sumarnim mišljenjima, nekoj vrsti mešavine dogmatizma, intelektualne lenjosti i infantilne psihologije.

NBO: Kada ste smenjeni sa funkcije ministarke niste pravili predstavu, niti od sebe žrtvu, mada ste mogli...

N. P. Perišić: ... Znate, jedan mandat traje četiri godine. To je dovoljno dug period. No, bilo je to veoma komplikovano i politički napeto vreme. Mnoge stvari su se prelamale u tom periodu. Kritički duh stvara razlike a razlike su stvar modernog vremena. Neslaganje je izraz različitosti. Politika koja ne prepoznaje ovu sklonost kritičkog duha, odustaje od činjenice da je demokratija umetnost vladanja, a ne tehnika moći.
A kada je o smeni reč, smatram da je to rizik na koji pristajete kada ulazite u politiku. Kao što ste na određenu funkciju izabrani voljom onih koji u tom trenutku odlučuju u politici, tako je smena deo političkog ponašanja. To je logika političkog života.

NBO: Kada uporedite odnos vlasti prema kulturi i vašem ministarstvu tada, i današnju situaciju, šta kažete? Izgleda da je vama ostavljan daleko veći manevarski prostor?

N. P. Perišić: Mislim da stvari treba drugačije posmatrati. Umetnost je, naime, aktivnost senzibiliteta, a tehnika isključuje taj senzibilitet. Uz to na našim univerzitetima i kulturnim institucijama zastupljena je samo neoliberalna ekonomija. I desnica i levica, danas u Srbiji dele neoliberalne stavove. Kritika ovih stavova gotovo da ne postoji. Nekada se kultura doživljavala kao temeljno ponašanje jednog naroda nasuprot svetu i morala je da se osvaja prethodeći svakoj ekonomiji. Danas smo suočeni sa činjenicom da se kultura i obrazovanje pišu "malim" slovom. Živimo u svetu čija je dominantna religija ekonomija, i na kulturu su preneti neumoljivi principi potrošačke racionalnosti. Pri takvoj promeni sveta menjaju se i prioriteti.

NBO: Dvehiljadite godine sami ste dali ostavku na mesto ambasadora u UNESKO. Opišite nam taj svoj put od Pariza posle ostavke do vlasništva privatnog fakulteta?

N. P. Perišić: Promene su me zatekle na mestu ambasadora u UNESKU. Smatrala sam da je moja dužnost da novom ministru i novoj vladi stavim na raspolaganje mesto ambasadora i da im pružim priliku ili da me na tom mestu zadrže ili da prihvate moju ostavku. Usledilo je razrešenje, što bi se pretpostavljam dogodilo i da nisam sama ponudila razrešenje. To se dogodilo u sred godine, bio je februar. Dakle, bila sam suočena sa problemom šta dalje. I sa pitanjem šta zapravo, u izmenjenjim okolnostima ja znam da radim.

NBO: Kažete: "Odlučila sam tada da u promenjenom sistemu neću da budem gubitnik". Kakva odluka, ha, Nado?! Dajte nam recept kakav je put do ostvarivanja takve odluke. Posebno objasnite to ljudima bez posla, danas?

N. P. Perišić: Pa da, bilo mi je jasno da je reč o ozbiljnoj promeni sistema, da ulazimo u vreme vladavine kapitala i ekonomije i da moram ozbiljno da se suočim sa tom promenom. Moja prednost, tako sam mislila, mogla je da bude znanje i iskustvo koje sam dotada stekla. I tako sam odlučila da to primenim u domenu obrazovanja, svesna činjenice da su institucije važni činioci jednog društva i ono što može da ostane iza nas. I da je obrazovanje temelj svakog društva i konačno politički čin.
A na pitanje kako se može uspeti odgovor bi bio da morate dovoljno da želite to što radite, da ste tome potpuno predani i da verujete u to što radite. I naravno dovoljno uporni i strpljivi.

NBO: Tvrdite da se niste promenili. Nedavno smo vas mogli gledati u emisiji Autoportret, na Javnom servisu Srbije. Vaša priča, zbilja, identična je onoj koju ste mi pričali i 1993.

N. P. Perišić: To su godine kada sam ja bila jedna od direktorki letnjih škola u Dubrovniku koje su se bavile temama vezanim za žene i filozofiju i žene i književnost. To su u isti mah i godine kada žene postaju svesne sebe, svoje telesnosti i svoje seksualnosti i osvajaju svoju slobodu kroz jezik, odnosno kroz slobodu da iskažu i artikulišu svoju želju. Tada je na radiju B 92 išla ta serija emisija posvećena ovim temama gde smo se i prvi put srele.

NBO: Kako danas obrazovati mlade ljude?

N. P. Perišić: Da bi do promena došlo mlade generacije moraju da preuzmu odgovornost za svet u kojem će živeti. Vladimir Nabokov u svojim predavanjima studentima o Kafki, ukazao im je na činjenicu da je insekt u kojeg se preobražava glavni junak, insekt koji poseduje krila i da je Greguar to opazio mogao je da odleti. "Veliki broj Žana i Žaneta rastu kao Greguar ne shvatajući da imaju krila i da mogu da lete. "

NBO: A kako obrazovati javno mnjenje?

N. P. Perišić: Jedna od pretpostavki je formiranjem Mreža koje izmiču vladajućim obrascima, i insistiranjem na znanju, a model sveta vezuje se za sliku umreženosti. Te alternative već su artikulisane u delima Žaka Ransijera. Intelektualac, to je rasprava, dijalog. Samo njegovo prisustvo označava da društvo dozvoljava pravo na debate. No danas, kao da u debatama preovladava emocija nad razumevanjem, moral nad analizom, neodređenost nad teorijom, čime je politika, svedoci smo, postala spektakl.

OSTALI ČLANCI