Ivan Mrkić: Evropska unija i Srbija posle "bregzita"
Ivan Mrkić

Srbija je od oktobra 2000. godine kao glavni spoljnopolitički pravac naglašavala priključenje EU. Povremeno je to činjeno izlišno euforično, pa se sticao utisak da je u ostvarenju tog cilja spas svih i svačega u Srbiji. U stvari, ponekad je ideološko predstavljanje učlanjenja u EU dobijalo sve znane karakteristike ranijeg, titovskog perioda, kada je većina maršalovih spoljnopolitičkih poteza stavljana na pijedestal najviše mudrosti koja nas, očarane, vodi u svetlu budućnost sigurnosti i blagostanja. Svako preterivanje nije dobro, pa ni ovo nije bilo.

Setimo se da smo slušali naše najviše predstavnike koji su nam ushićeno poručivali da mi možemo da uđemo u EU pre mnogih zemalja (koje su, naravno, marljivo radeći i netremice slušajući, u međuvremenu već postale članice), samo ako „malo zapnemo”, što smo mi, uostalom i činili. No, još smo daleko od članstva. Verovatno zato što smo i ovoga puta „poseban slučaj”, koji zahteva naročit tretman i prosuđivanje.

"Za nas nema dvojbe: nastavljamo gde smo stali, jer to određuju strateški imperativi oslonjeni na stvarno stanje i odnos snaga u Evropi i na našem području, posebno. Ne bi trebalo da bude dvojbe ni za Brisel"

Pojednostavljeno govoreći, naš napredak ka EU od 2000. do 2009. godine usporavan je uslovljavanjima koja su se ticala Haškog „tribunala” i prihvatanjem „realnosti na Kosovu i Metohiji”. Vlada Mirka Cvetkovića je 2009. godine podnela zvaničan zahtev za prijem u EU, a onda smo dobili status kandidata, 2012. godine, da bi se formalizovala odluka o otvaranju pregovora o učlanjenju, januara 2014, pošto je maja 2012. godine predsedničke izbore nenadano dobio Tomislav Nikolić, a vlada Ivice Dačića ubrzala zbivanja otvaranjem dijaloga na visokom nivou sa administracijom u Prištini.

Jasno je koliko dugo traje naše političko ulaganje u projekat učlanjenja u EU. Razume se da niko više na političkoj sceni Srbije ne negira važnost EU, ali je pojedine stranke sa manjom biračkom podrškom posmatraju sa velikom skepsom ili, pak, optiraju za potpuno drugačije spoljnopolitičko opredeljenje.

Ovaj kratak osvrt bio je potreban da bismo podsetili na enormnu političku energiju utrošenu na ovo pitanje, a sada vidimo da EU napušta znameniti član, drugi po privrednoj moći po svim važećim parametrima, a možda i najsuštinskiji, ako ne najuticajniji u političkom smislu.

"Sada je na ispitu snaga kontinentalne Evrope, bez njenog najvažnijeg ostrva"

Nesumnjivo da je EU nanet ozbiljan udarac u svakom pogledu, pa i psihološkom. Iz njenih redova odlazi glavni majstor tkanja međunarodnih odnosa, stalna članica Saveta bezbednosti UN, duhovni inspirator osnivanja NATO-a, nuklearna sila, stvaralac Komonvelta (kakve li ironije, zagovornik zajedništva napušta jednu zajednicu!), bivša imperija s najvećim iskustvom u evropskim poslovima itd. Da li je ovaj udarac i odlučujući, zavisiće isključivo od pribranosti, posvećenosti, mudrosti i veštine lidera onih zemalja koje čine preostalu okosnicu „evropske porodice” (mada je ovaj uobičajeni termin činjenično netačan). Tu se, pre svega, misli na Nemačku i Francusku, koje materijalizuju svu veru u mogućnost trajnog pomirenja i zajedničkog rada na izgradnji evropske sudbine. Zavisiće i od reakcije tradicionalnih britanskih saveznika u EU – Holandije, Danske, Švedske, ali i baltičkih zemalja, koje su vrlo teško primile odluku britanskih birača, pa i nekih drugih.

Što se nas tiče, izvesno je da ovakav razvoj događaja neposredno ne nagoveštava bolje dane za pregovore o učlanjenju. Pre svega, sada će briselskoj administraciji biti potrebno vreme da se pribere, reorganizuje i nastavi ono što je započeto sa nama. I to u uslovima kada je sva njihova pažnja konzumirana britanskim napuštanjem broda. Biće potrebno mnogo snage i volje da se u dogledno vreme dinamizira pregovarački proces sa Srbijom u svim sektorima. Za nas nema dvojbe: nastavljamo gde smo stali, jer to određuju strateški imperativi oslonjeni na stvarno stanje i odnos snaga u Evropi i na našem području, posebno. Ne bi trebalo da bude dvojbe ni za Brisel. Sada je momenat da se zaustavi evroskepticizam i odlučnim potezima vrati vera u zajednički evropski poduhvat oličen u EU. Sada je na ispitu snaga kontinentalne Evrope, bez njenog najvažnijeg ostrva. Ako se ne zaustavi „domino efekat”, moguće su sve, pa i najmaštovitije, uključujući i zloslutne prognoze.

Treba spomenuti da je Velika Britanija bila uticajni zagovornik proširenja EU. Dakle, izgubili smo važnu podršku, ali i članicu koja je neumorno i, po nama, neodmereno i bez pravog utemeljenja, forsirala nepostojeću državnost Kosova.

Ne zaboravimo i to da su sledeće godine izbori u Francuskoj i Nemačkoj i da to objektivno ne doprinosi koncentraciji na evropska pitanja.

Ostaje da se nadamo i svi zajednički na tome radimo da nacionalni interesi ne preliju zajedničke, da se ne ponovi politika Rišeljea, uspešna za njegovu državu, a porazna za mnoge druge. Da ne pominjem užasavajuće primere iz prošlog veka.

 

Ivan Mrkić je savetnik predsednika Srbije za spoljnu politiku i predavač na master programu Međunarodni odnosi i diplomatija u globalnom i digitalnom svetu na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu.

OSTALI ČLANCI