Miloš Strugar: Spirala haosa

Nerazumevanje namera u korenu sukoba

Kako dve najveće nuklearne sile, SAD i Rusija, vide i tumače namere druge strane i da li u uzajamno pogrešnim percepcijama leži povodi okidač mogućeg rata?

Profesor  međunarodnih  odnosa  na  Univerzitetu Kolumbija Robert Džarvis, u knjizi „Percepcije i pogrešne  percepcije  u  međunarodnoj  politici” objavljenoj 1976. godine, tvrdi da na početak ratnog  sukoba između dve države prvenstveno utiču percepcije ili pogrešne percepcije jedne države o politici, namerama, odlučnosti i kapacitetima druge države. Džarvis pri tome vidi dva različita modela – „model zastrašivanja” i „spiralni model”.

Model zastrašivanja postoji kada jedna strana ima agresivne ili revizionističke namere. Ukoliko ta strana ima pogrešnu percepciju i veruje da druga strana nema dovoljno odlučnosti i kapaciteta da se suprotstavi, doći će do oružanog sukoba kada agresor pojača pritisak i pređe određenu liniju posle koje politika zastrašivanja više ne deluje. U spiralnom modelu, ni jedna od strana ne mora imati agresivne ili revizionističke ciljeve, a opet može doći do rata. To se dešava u slučaju da su odbrambene mere jedne strane pogrešno interpretirane od druge strane kao agresivne i ofanzivne. Odgovor i kontramere druge strane u takvoj situaciji će takođe neminovno biti protumačeni kao agresivni i neprijateljski. Drugim rečima, u slučaju kada svaka strana ima pogrešnu percepciju da druga strana ima agresivne i neprijateljske namere dolazi do spiralnog preduzimanja mera i kontramera koje mogu dovesti do oružanih neprijateljstava i rata koji u suštini ne želi ni jedna strana.

Pogrešne percepcije, naravno, nisu jedini uzrok konflikta i rata. U nekim slučajevima postoji realni sukob interesa, dok u drugim bezbednosne mere jedne zemlje realno ugrožavaju bezbednost druge.

Kako se vide Moskva i Vašington

Šta je u pozadini savremenih geopolitičkih događaja koje mnogi već karakterišu kao novi hladni rat, ukazujući na opasnost od izbijanja oružanog sukoba, pa čak i korišćenje nuklearnog oružja? Da li je u pitanju realni sukob interesa i hegemonistička borba za svetsku dominaciju između vladajuće sile (SAD) i novorastućih sila (Kina i Rusija), ili je reč o pogrešnim percepcijama i tumačenjima o namerama druge strane?

Najvažnije pitanje je svakako kako dve najveće nuklearne sile, SAD i Rusija, vide i tumače namere druge strane. Predsednik Obama smatra de je Rusija samo jedna regionalna sila koja ugrožava svoje susede, ali nije najveća bezbednosna pretnja za SAD. On je takođe mišljenja da predsednik Putin greši jer smatra da NATO, EU i Transatlantski savez predstavljaju pretnju Rusiji. Međutim, novi načelnik  Združenog štaba američkih vojnih snaga general Džozef Danford smatra da „Rusija predstavlja najveću pretnju nacionalnoj bezbednosti SAD, i da su akcije i ponašanje Rusije u najmanju ruku alarmantni”.

S druge strane, SAD su navedene kao jedna od pretnji u novoj Strategiji za nacionalnu bezbednost, koju je potpisao predsednik Putin početkom ove godine. U tom dokumentu ističe se da je nezavisna politika i rastuća uloga Rusije na globalnom nivou izazvala agresivne mere od SAD i njenih saveznika s ciljem da se očuva njihova dominacija. Sekretar ruskog Saveta bezbednosti Nikolaj Patrušev ide još dalje, i kaže da je „osnovni cilj SAD da obezbede dominantnu kontrolu nad ogromnim nalazištima sirovina i energenata u Rusiji i centralnoj Aziji, i nad tranzitnim putevima za njihov izvoz. Planovi Vašingtona su da proširi zone svog direktnog uticaja na regione Kavkaza, Crnog i Kaspijskog mora. Jedina prepreka na putu da se realizuju ti planovi je Rusija, koja je sačuvala vojni potencijal koji može da nanese neprihvatljivi nivo štete SAD”. Patrušev zaključuje da „američki stratezi vide jedinu mogućnost da prevaziđu ovu prepreku tako što bi uticali na potpuni kolaps sistema državne vlasti u Rusiji i njeno teritorijalno rasparčavanje”.

Oružani sukobi u Gruziji avgusta 2008. godine bili su na neki način prelomna tačka i odlučujuće su uticali na formiranje percepcija na obe strane. Sjedinjene Američke Države protumačile su to kao dokaz agresivne politike Rusije s ciljem da svim sredstvima, uključujući i vojna, zadrži i proširi svoj uticaj i kontrolu u postsovjetskom prostoru. U Rusiji su ti događaji tumačeni kao direktna američka podrška, bez presedana, zemlji agresoru. U skladu sa američkom politikom obuzdavanja Rusije, cilj je, prema mišljenju Kremlja, bio da se na agresivan način prošire američke zone uticaja i kontrole do samih ruskih granica.

Na sličan način obe strane tumačile su i nedavne događaje u Ukrajini. Rusija to vidi kao državni udar protiv legitimne vlasti u Kijevu koji su organizovale SAD, s ciljem da se Ukrajina stavi pod kontrolu zapada i odvoji od Rusije. U SAD se ti događaji shvataju kao direktno vojno mešanje i intervencija Rusije u unutrašnje stvari Ukrajine da bi se sprečila volja ukrajinskog naroda da se približi zapadu. Slične paralele mogu se izvući i na pitanjima konflikata u Libiji, Siriji, tenzija na zapadnom Pacifiku i u Kineskom moru. Na svim ovim pitanjima osnovna percepcija u SAD je da Rusija sprovodi agresivnu politiku, ne poštujući postojeći međunarodni sistem i pravila, dok je osnovna percepcija u Rusiji da SAD na agresivan način pokušavaju da sačuvaju dominantan položaj u svetu i jednopolarni međunarodni poredak, ne poštujući međunarodno pravo već se rukovode pravom jačeg.

Čemu služe rakete za odbranu

Karakterističan primer u tom smislu jeste postavljanje američkog antiraketnog štita u Evropi koji uključuje kopnene baze u Rumuniji i Poljskoj. Sjedinjene Američke Države insistiraju da se radi isključivo o odbrambenom sistemu za sprečavanje eventualnih raketnih napada Irana nuklearnim oružjem. Pri tom ističu da taj sistem nije uperen protiv Rusije i da nije osposobljen za ofanzivna dejstva.

U Rusiji se, pak, to tumači na potpuno drugačiji način. Oni ističu da su se SAD prvo unilateralno povukle iz Ugovora o protivraketnoj odbrani i da uporno odbijaju svaki pokušaj i predlog Rusije da sarađuju ili barem pregovaraju o protivraketnom odbrambenom štitu u Evropi. Njihovu sumnju, pored toga, izaziva i činjenica da je američka odluka o uspostavljanju štita inicijalno bila opravdavana nuklearnom pretnjom iz Irana, koja realno više ne postoji nakon postizanja sporazuma o iranskom nuklearnom programu. Zabrinutost u Rusiji međutim izaziva potencijalni kapacitet tog oružanog sistema. Nedavno aktivirana kopnena baza u Rumuniji sastoji se od radarskih stanica i lansirnih rampi, na kojima su sada raspoređene rakete SM 3, tipa „iskander”, sa dometom od 500 kilometara. Rusi tvrde da je američki plan da se već za nekoliko godina sistem unapredi raspoređivanjem raketa sa dometom od 1.000 kilometara, a najveću zabrinutost izaziva činjenica da se sa tih kompaktnih lansernih rampi mogu lansirati rakete sa dometom od 2.400 kilometara, te da se prekonfiguracija raketa može učiniti na vrlo jednostavan način, samo promenom softvera, bez ičijeg znanja. Na osnovu takve percepcije i verovanja, Rusija preti da će preduzeti sve neophodne vojne mere da predupredi pretnje koje američke baze u Rumuniji i Poljskoj mogu predstavljati za njenu nacionalnu bezbednost.

Šta se krije iza tih oprečnih stavova? Obe strane analiziraju situaciju sa pozicije njenog mogućeg uticaja na njihove nuklearne oružane snage. Tokom hladnog rata i Sovjetski Savez i SAD prihvatile su teoriju o zagarantovanom međusobnom uništenju u slučaju nuklearnog rata i odrekle su se opcije da prve upotrebe nuklearno oružje. Postojao je nuklearni paritet i podjednak efekat politike zastrašivanja koji su praktično eliminisali mogućnost nuklearnog sukoba između dve najveće sile na svetu. Opasnost od nuklearnog sukoba nastaje ukoliko se stvori percepcija da nema više pariteta, i jedna ili druga sila procene, tačno ili pogrešno, da imaju nuklearni primat nad drugom i da mogu dobiti nuklearni rat. To bi bio tipičan primer za Džarvisov „model zastrašivanja”.

Prema tom modelu nije toliko relevantno kakve su trenutne namere SAD i u koju svrhu uspostavljaju raketni štit u Evropi, već je mnogo relevantnije kako to vide i tumače u Rusiji. Ukoliko su Rusi ubeđeni da će to omogućiti SAD da lansiraju iznenadni nuklearni napad, prvenstveno na ruske nuklearne snage, s ciljem da se onemogući ruski nuklearni protivudar, onda treba vrlo ozbiljno shvatiti upozorenja koja dolaze iz Moskve. Predsednik Putin je u nekoliko navrata rekao da je najvažnija lekcija koju je naučio kao mladić na ulicama Sankt Peterburga bila da „ukoliko vidiš da je tuča neizbežna, najbolje je da udariš prvi”.

U ovakvoj situaciji korisno je učiti na lekcijama iz prošlosti, poput, na primer, kubanske krize 1962. godine. Vilijam Polk, profesor sa Harvarda, u to vreme bio je u najužoj grupi savetnika predsednika Kenedija i jedan od tri člana Državnog komiteta za upravljanje kubanskom krizom.  U  svom  eseju „Strategija i međunarodni odnosi” objavljenom 2014. godine, Polk piše o pozadini tih događaja. Sjedinjene Američke Države su 1961. godine rasporedile „jupiter” rakete sa nuklearnom bojevom glavom od 1,1 megatona u Turskoj i Italiji. U američkoj vladi verovali su da je to defanzivno oružje i da ne predstavlja pretnju Sovjetskom Savezu. Sovjeti su mislili drugačije na osnovu činjenice da je pogon tih raketa bio na tečno gorivo i da je potrebno nekoliko minuta za njihovo lansiranje, što znači da one nisu efikasno odbrambeno oružje, ali da mogu biti efikasno upotrebljene za iznenadni napad. Sovjetski stratezi su, kao odgovor, odlučili da rasporede svoje rakete na Kubi, verujući da je to odbrambena mera s ciljem balansiranja pretnje koje su predstavljale američke rakete u Turskoj i Italiji. Vašington je, međutim, smatrao da su ruske rakete na Kubi ofanzivno oružje i neprihvatljiva pretnja nacionalnoj bezbednosti SAD.

Kriza je izmicala kontroli i svet je došao na ivicu nuklearnog rata. U poslednjem momentu, i najviše zahvaljujući državničkoj mudrosti i vrhunskoj odgovornosti predsednika Kenedija i Hruščova, obe strane su se osvestile. Nakon dugih i teških pregovora oni su postigli dogovor o rešenju krize. Javni deo dogovora bio je da Rusija povuče rakete u zamenu za američke garancije da neće nikad napasti Kubu. Međutim, postojao je i tajni deo dogovora po kome su se SAD obavezale da povuku rakete „jupiter” iz Turske i Italije.

Polk zaključuje da je najvažnija lekcija iz ove skoro katastrofalne krize da svaka strana mora da pokuša da razume poziciju druge strane. Drugim rečima, najvažnije je da svaka strana razume šta druga strana misli i kakve percepcije ima, šta svaka strana može da uradi i ko donosi ključne odluke.

U zaključku, SAD i Rusija se trenutno nalaze u tzv. „spiralnom modelu”, u kome svaka strana potencira i uveličava pretnje i neprijateljstvo druge strane. Problemi se nagomilavaju, retorika se zaoštrava i opasnosti postaju sve realnije. U takvim okolnostima, profesor Džarvis daje tri konkretne preporuke kako da se tenzije smanje i zaustavi negativno spiralno kretanje ka ambisu – svaka strana treba da dâ garancije drugoj strani da nema agresivne i neprijateljske namere, da se po svaku cenu uzdrži od provokativnih koraka i da ne preduzima unilateralne inicijative i mere. Ključ je u tome da se ojača međusobno poverenje i poboljšaju odnosi. Jedini način da se to postigne jeste da se sedne za pregovarački sto i otvoreno razgovara, pri čemu će svaka strana izneti svoje stavove, mišljenjei poglede na situaciju. Jedino na takav način može da se izbegne dalja eskalacija i nepoverenje  koji  mogu  imati  katastrofalne posledice za ceo svet. 

Miloš Strugar, predavač na master programu Međunarodni odnosi i diplomatija u globalnom i digitalnom svetu Fakulteta za medije i komunikacije i bivši visoki službenik Ujedinjenih nacija.

OSTALI ČLANCI