Miloš Strugar: Treća revolucija u ratovanju

Novi izazovi u rešavanju oružanih sukoba
Treća revolucija u ratovanju


Četvrta industrijska revolucija, čiji je nosilac informativna i digitalna tehnologija, proces tehnološke fuzije, razvoj veštačke inteligencije, robotike, nanotehnologije, biotehnologije i slično, suštinski menja i koncept nacionalne i međunarodne bezbednosti. Savremeni oružani sukobi u kojima učestvuju države sve više su hibridnog karaktera i predstavljaju kombinaciju tradicionalnih vojnih tehnika i novih načina ratovanja, koji su ranije bili svojstveni samo nedržavnim akterima. U prošloj godini u svetu je bilo više od 40 oružanih konflikata, u kojima je život izgubilo oko 150.000 ljudi, dok se broj građanskih ratova utrostručio u poređenju s 2008. godinom. Vrlo često odgovor međunarodne zajednice svodi se na pružanje humanitarne pomoći, a jedini efikasni i dalje ostaju međunarodni diplomatski i politički napori na sprečavanju, kontroli i miroljubivom rešavanju konflikata, što, međutim, zahteva znatno veći stepen međunarodnog jedinstva.

Piše: Miloš Strugar

Odeljenje za mir i istraživanje konflikata na Univerzitetu Upsala u Švedskoj smatra se za instituciju s najboljom bazom podataka o oružanim konfliktima u svetu. Osnovni kriterijum koji koriste za definisanje ratnih i oružanih sukoba jeste broj žrtava, te se konflikt u kome ima više od 10.000 poginulih u toku godine definiše kao rat, dok se oružanim sukobima smatraju konflikti s više od 100 žrtava. Prema tom kriterijumu, u prošloj godini bilo je više od 40 oružanih konflikata, od kojih su četiri bila ratni sukobi (Sirija, Avganistan, Irak i Meksiko), deset oružanih sukoba u kojima je poginulo između 1.000 i 10.000 ljudi i 30 oružanih sukoba u kojima je broj žrtava bio ispod 1.000. Na osnovu tih podataka, ukupno poginulih u konfliktima prošle godine bilo je oko 150.000, dok se broj građanskih ratova utrostručio u poređenju s 2008. godinom.


Sumorne prognoze

Ni 2017. godina ne obećava da će biti bolja. Nema na vidiku političkih rešenja za postojeća krizna žarišta, a humanitarna situacija na terenu se pogoršava i oružane borbe intenziviraju. U Centralnoafričkoj Republici preti opasnost od novih muslimansko-hrišćanskih sukoba i Ujedinjene nacije upozoravaju na realnu opasnost da dođe do genocida. U Avganistanu, Somaliji, DR Kongu, Nigeriji, Maliju, Libiji nasilje i oružani sukobi se nastavljaju, a broj žrtava raste. Rat protiv terorističke organizacije Daeš, koji se istovremeno vodi na prostoru Iraka i Sirije, intenzivirao se i uzrokovao veliki broj nevinih žrtava i stradanje civilnog stanovništva na teritorijama pod kontrolom militanata, posebno u urbanim sredinama i velikim gradovima poput Mosula i Rake. U vazdušnim udarima u Jemenu svakodnevno stradaju civili, a glad i epidemija kolere prete da izazovu humanitarnu katastrofu ogromnih razmera.Pojavljuju se i nove krize i nove opasnosti od oružanih sukoba u raznim delovima sveta. Najveću zabrinutost, svakako, izazivaju tenzije i zveckanje oružjem među državama sa znatnim vojnim potencijalima, uključujući i nuklearno oružje. Najopasnija je situacija na Korejskom poluostrvu, koja preti da izmakne kontroli i dovede do ratnog sukoba spotencijalno velikim brojem žrtava. Kineski i indijski vojnici gledaju se preko nišana na granici Butana. Čarke između Kine i SAD u Južnokineskom moru lako mogu dovesti do neželjene eskalacije. Tenzije rastu i na evropskim granicama Ruske Federacije.

Na diplomatskom planu nema većih pomaka, a posrednički napori da se pronađu politička rešenja, najvećim delom pod okriljem Ujedinjenih nacija, daju skromne rezultate. Većina konflikata u savremenom svetu je u toj meri fragmentizovana i ispre- pletana s ekstremizmom i međunarodnim terorizmom da je teško smisliti način ili preduzeti konkretne korake da se sukobi i nasilje zaustave ili barem stave pod kakvu-takvu kontrolu.

„Slaba” država plodno tlo za konflikt

Koje su osnovne karakteristike savremenih konflikata, a koje otežavaju nalaženje miroljubivih rešenja?Postoji direktna korelacija između siromaštva, ekonomskih i socijalnih problema, s jedne, i oružanih konflikata, ekstremizma, međunarodnog terorizma i organizovanog kriminala, s druge strane. Političke neizvesnosti, rastuća ekonomska kriza, klimatske promene, nestašice hrane i vode, nekontrolisana urbanizacija i ostali globalni problemi utiču na jačanje polarizacije, produbljavanje jaza između bogatih i siromašnih, širenje ekstremizma i mržnje, te proliferaciju konflikata širom sveta.

Oružani konflikti obično započinju i razvijaju se u zemljama u kojima su državne institucije slabe i ne mogu da se izbore s nagomilanim ekonomskim i društvenim izazovima. U mnogim slučajevima krhke državne institucije izložene su dodatnim pritiscima, uzrokovanim migracijama stanovništva i izbegličkim talasima, organizovanim kriminalom, ilegalnom trgovinom oružjem i narkoticima, terorističkim napadima... U takvim uslovima države gube legitimitet i kontrolu nad situacijom, te po pravilu postaju jedna od strana u konfliktu, često i sama odgovorna za kršenje međunarodnih humanitarnih i ljudskih prava.

Pojava moćnih oružanih nedržavnih grupa sa značajnim finansijskim i vojnim kapacitetima, a koje imaju političke, ekonomske ili kriminalne ciljeve, dodatno komplikuje situaciju, produžava trajanje oružanih konflikata i otežava političko rešenje. Posebnu opasnost predstavlja sprega između tih grupa, terorističkih organizacija i organizovanog kriminala, i njihovo povezivanje i delovanje na transnacionalnoj osnovi. Akteri, po pravilu, ne poštuju međunarodno humanitarno pravo i koriste nasilje prema civilnom stanovništvu kao instrument za ostvarenje ciljeva.

Dodatno zabrinjava i činjenica da se u mnogim konfliktima pojavio i ukorenio nasilni i brutalni ekstremizam, koji se širi putem društvenih medija, regionalnih mreža i teritorijalne kontrole.

Jedna od karakteristika oružanih sukoba u savremenom svetu jeste masovno i veoma često organizovano kršenje ljudskih prava, prava izbeglica i međunarodnog humanitarnog prava, koje treba da reguliše i sankcioniše ponašanje strana u sukobu i pruži zaštitu civilnom stanovništvu, ranjenicima, zarobljenicima i ostalim ugroženim grupama. Civilno stanovništvo trpi najteže posledice. Broj civilnih žrtava, ubijenih i ranjenih, srazmerno je mnogo veći nego u svim prethodnim ratovima. Broj izbeglica i raseljenih lica, većinom žena i dece, dostigao je rekordni nivo veći od 60 miliona, pri čemu je reč o dugoročnom izbeglištvu ili raseljavanju koje, u proseku, traje 20 godina. U mnogim konfliktnim zonama civili su izloženi organizovanom i brutalnom nasilju i najčešće su žrtve terorističkih napada i nediskriminatorne upotrebe eksplozivnih naprava u urbanim sredinama.

Seksualno nasilje u konflikt zonama koristi se kao metod ratovanja i teroristička taktika s ciljem da se uništi društveno tkanje i kohezija.
Deca su najugroženiji deo civilnog stanovništva u sukobima. Prema podacima Ujedinjenih nacija, ona su izložena sistematskom nasilju od 58 oružanih grupa u 23 konflikta, uključujući seksualnu eksploataciju i zlostavljanje, otmice, regrutovanje i slično. Žene i devojčice suočene su s posebnim rizicima i opasnostima, a imaju i najmanje izgleda da njihova prava budu poštovana i zaštićena. Seksualno zlostavljanje i eksploatacija, otmice, ropstvo, trgovina ženama i devojčicama prisutna je u mnogim zonama oružanih konflikata.

Vreme „autonomnog” oružja

Četvrta industrijska revolucija, čiji je nosilac informativna i digitalna tehnologija, proces tehnološke fuzije, razvoj veštačke inteligencije, robotike, nanotehnologije, biotehnologije i slično, briše granice između fizičke, biološke i digitalne oblasti života. To suštinski menja i koncept nacionalne i međunarodne bezbednosti. Savremeni oružani sukobi u kojima učestvuju države sve više su hibridnog karaktera i predstavljaju kombinaciju tradicionalnih vojnih tehnika i novih načina ratovanja, koji su ranije bili svojstveni samo nedržavnim akterima. Informativna i digitalna revolucija, sajber ratovanje, upotreba društvenih mreža, razvoj veštačke inteligencije i robotike, menjaju prirodu i utiču na verovatnoću izbijanja konflikata. Sve je teže napraviti razliku između rata i mira, razlučiti ko je borac i učesnik u oružanim sukobima, a ko nije, šta predstavlja nasilno, a šta nenasilno delovanje.

Nove tehnologije u ratovanju kao što su biloško i autonomno oružje (roboti ubice) postaju dostupne ne samo državama već i nedržavnim akterima i terorističkim organizacijama. U otvorenom pismu upućenom generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija pre nekoliko nedelja, 116 lidera u industriji robotike i veštačke inteligencije iz celog sveta ocenilo je da smrtonosno autonomno oružje preti da postane „treća revolucija u ratovanju… oružani sukob će se voditi u razmeri većoj nego ikad, i brzinom koju ljudi ne mogu da shvate. To može da bude oružje terora, oružje koje despoti i teroristi koriste protiv nevinih stanovnika, i oružje hakovano da deluje na nepoželjan način”.

Svi pomenuti faktori zajedno doprinose ne samo povećanju broja konflikata i otežavaju politička i miroljubiva rešenja, već sistematski uništavaju društvenu koheziju i dovode u pitanje legitimitet država i njihovih institucija.

Ključ u rukama Saveta bezbednosti

Međunarodna zajednica, Ujedinjene nacije, regionalne organizacije i moćne države za sada nisu našli odgovarajući odgovor na izazove koji predstavljaju oružani konflikti u savremenom svetu. U nekim slučajevima odgovor su bile političke deklaracije i osude, bez velikog efekta na terenu. Svetski samit u Ujedinjenim nacijama 2005. godine je, na primer, usvojio normativni okvir i obećao odlučnu akciju na zaštiti civilnog stanovništva, a stradanja civila u zonama konflikata nikada nisu bila veća nego u poslednjoj deceniji. U nekim slučajevima odgovor su bile robusne vojne intervencije, uključujući i nasilne promene režima u pojedinim zemljama. One, međutim, ne samo da nisu rešile sukobe već su direktno doprinele eskalaciji i širenju konflikata, njihovoj fragmentaciji, raspadu državnih institucija i pojavi novih ekstremnijih i sve brutalnijih aktera.

Vrlo često odgovor međunarodne zajednice svodi se na pružanje humanitarne pomoći. To može donekle da ublaži posledice oružanog sukoba za civilno stanovništvo, ali humanitarna pomoć sama po sebi ne može da dovede do miroljubivog rešenja jer se bavi samo posledicama, a ne uzrocima i korenima konflikata. Novi trend, sve više uočljiv kod mnogih zemalja, jeste zauzimanje distance i odricanje odgovornosti za oružane sukobe u ostalim delovima sveta. Samoizolacija, međutim, u takvom savremenom globalizovanom svetu nije moguća, jer oružani sukobi u najzabačenijem delu sveta imaju globalne posledice, što potvrđuju velike migracije stanovništva i izbegličke krize, te širenje ekstremizma i radikalizma.Jedini mogući odgovor i dalje ostaju međunarodni diplomatski i politički napori na sprečavanju, kontroli i miroljubivom rešavanju konflikata. To, međutim, zahteva znatno veći stepen međunarodnog jedinstva, posebno u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, kao vrhovnoj instituciji za očuvanje međunarodnog mira i kolektivnog sistema bezbednosti. Takođe, zahteva mnogo veću međunarodnu pomoć slabim državama, s krhkim institucijama, da bi mogle da se izbore s ekonomskim i socijalnim problemima. Neophodno je uspostaviti i dijalog sa svim akterima u konfliktima, uključujući i oružane nedržavne grupe, radi razumevanja njihovih pozicija, motivacije i razloga za oružanu borbu. Značajno je da se uspostavi i efikasan međunarodni nadzor nad primenom novih tehnologija, koje se mogu upotrebiti u ratu. Samo uz takav sveobuhvatan i jedinstven međunarodni pristup, u kome će svaka država preuzeti odgovornost, može se pronaći put da se identifikuju i na miroljubiv način reše osnovni uzroci i koreni oružanih sukoba.

Miloš Strugar, predavač na master programu Međunarodni odnosi i diplomatija Fakulteta za medije i komunikacije i bivši visoki službenik Ujedinjenih nacija.

OSTALI ČLANCI