Miško Šuvaković: Transdisciplinarno razmatranje postmoderne umetnosti

„Živeti transdisciplinarnost može dovesti ne samo do promene razmišljanja već i ponašanja.(...) Danas, uprkos neviđenom razvoju znanja u ljudskoj istoriji, više znamo ono šta radimo, a manje ono što u biti jesmo...” (Nikolesku)

Transdisciplinarnost ‒ kombinacija disciplinarnog i nedisciplinarnog neformalnog, nekodifikovanog, prostog iskustva ‒ praktično je jedini način pristupanja sve složenijoj situaciji savremene umetnosti, njenom razumevanju, bilo da smo u ulozi stvaraoca bilo analitičara. Praćenje tragova koje je ostavila umetnost u poslednje dve decenije navodi nas na potrebu razmatranja imanentne sublimacije svih postulata istorije civilizacije, ali i dominantne uloge digitalne ere i imperativnog konteksta koji joj nameću postmoderni multimediji. To kompleksno područje na kome su se susreli mnogobrojni protagonisti, ne samo sa širokog polja umetnosti, otvorilo je neslućene mogućnosti za interpoliranje i prodor novih estetskih vrednosti elektronskih medija, kao i obrnute relacije tih sfera u eksperimentalnu književnost i umetnost pokreta.

Na tu temu vodili smo razgovor za Internet portal RTS-a sa dr Miškom Šuvakovićem, profesorom primenjene estetike, te teorije umetnosti na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu. 

Kako možemo definisati prostor i koordinate u okviru kojih egzistira savremena umetnost?

‒ Savremena umetnost (art contemporain, contemporary art, zeitgenössische kunst) naziv je za aktuelnu umetnost, tj. umetnost koja se događa u sasvim neposrednoj prošlosti (immediate past) ili u trenutku kada se o njoj govori i piše. Savremena umetnost je umetnost koja prolazi dok se sa njom suočavamo. Danas se pojam ʼsavremena umetnostʼ upotrebljava kao indeksna oznaka za umetnost koja dolazi posle postmoderne 80-ih godina. Smatra se da je postmoderna kao zbir umetničkih pojava dovršena sa krajem Hladnog rata i pojavom globalizma. Za savremenu umetnost se koriste oznake kao što su umetnost tranzicije ili postsocijalizma ili dekolonizacije; zatim, umetnost u vremenu globalnog kapitalizma ili globalnog neoliberalizma; umetnost globalne /ekonomske/ krize i umetnost globalnih i lokalnih antagonizama, umetnost u vremenu ʼglobalnihʼ ratova, umetnost globalnih migracija; umetnost tehnološke i tržišne ekspanzije itd. Sa stanovišta same umetnosti, govori se o umetnosti novih medija, umetnosti postmedija, o umetnosti digitalnih metamedija, o umetnosti globalnog umrežavanja, o bioumetnosti, o umetnosti posthumanog; ali i o performativnim umetničkim praksama, od žive umetnosti preko medijskog performansa, do aktivističkih umetničkih praksi ili dokumentarne umetnosti; odnosno, govori se o globalnim politizacijama umetničke produkcije. O vremenu u kome živimo možemo govoriti kao o nepreglednom vremenu ‒ umnožavajućih složenosti. Savremeni francuski filozof Alen Badiju je indikativno ukazao na 'misao imanentnu mnogostrukosti'.

Na šta ukazuje transdisciplinarna analiza nove umetnosti, gde je granica realne i transcendentalne situacije?

‒ Pitanje granica je jedno od velikih tema savremene umetnosti, kulture, teorije i filozofije. Govori se o granicama, graničnim oblastima ili zonama, o horizontima, o srušenim i podignutim zidovima... I tu se preklapaju pitanja o granicama u umetnostima i o granicama u životu. Govori se i piše o granicama života i smrti, odnosno, o granicama između biopolitike i nekropolitike, o granicama realnosti i fikcije, o granicama živog prostora ispred i tehnološkog prostora iza ekrana, odnosno, o granicama rasta/opadanja kapitala i granicama disperzivne ljudske egzistencije...Odnos imanentnog (svojstvenog, unutrašnjeg) i transcendentnog (spoljašnjeg, onog izvan, izvan našeg sveta) velika je tema savremene umetnosti, kulture, teorije i filozofije.

Savremena umetnost se može označiti terminom ʼtransdisciplinarnostiʼ. Modernu umetnost 19. i 20. veka je karakterisala imanentnost ili autonomija disciplina. Avangarde i neoavangarde su nas suočile sa interdisciplinarnošću i multidisciplinarnošću: kretanjem između dve umetničke discipline ili povezivanjem više disciplina u jednu. Danas se govori o transdisciplinarnosti umetnosti, a to znači o nomadskom kretanju iz umetnosti u umetnost ‒ o prevazilaženju medijskog determinizma ‒ zato, brojni teoretičari govore o postmedijumu (Rozalind Kraus), postmedijima (Feliks Gatari i njegovi tumači) ili postdigitalnoj umetnosti (Lev Manovič). Transdisciplinarnost određuje ubrzano kretanje neuporedivim svetovima stvaranja, prikazivanja, izražavanja, izvedbe ili aproprijacije, participacije, arhiviranja, dokumentovanja, intervenisanja itd.

U poređenju sa prethodnim epohama, kada su estetičari i teoretičari umetnosti bili često skeptični, čini se da je moderno doba donelo više optimizma. Kako je moderna tehnologija sada upotrebljena kao konstruktivni elemenat a svojevremeno je označavala ʼsmrt umetnostiʼ?

‒ Tema ʼsmrti umetnostiʼ ili ʼkraja umetnostiʼ bila je velika tema postmoderne 80-ih godina. O tome su pisali tada skoro svi (da spomenem samo Artura Dantoa ili Akilea Bonita Olivu). Danas se o kraju umetnosti više ne piše i ne govori. Ali danas se moramo suočiti sa time da svet umetnosti, umetnost kao praksa ili umetnička dela više čulno ne izgledaju kako su izgledala velika dela umetničke tradicije, pa čak i velikog modernizma 20. veka. To ne znači da to nije više umetnost ‒ to znači da su se neke bitne odrednice umetnosti promenile, ali ne samo umetnosti već i kulture i društva. Na primer, funkcija umetnosti više nije da bude bez funkcije tj. da bude sama umetnost ili umetnost radi umetnosti. Funkcije umetnosti su se hibridizovale: funkcija umetnosti je da kritički ili apologetski dovodi u pitanje ili potvrđuje društvene odnose, da učestvuje u obrazovanju, da bude komunikacijska i identitetska praksa, da uspostavlja ili narušava ekonomske vrednosti, da participira u izvođenju savremenih 'oblika života', da kritikuje kapitalizam, da glorifikuje korporacijski sistem, da bude proizvodnja i antiproizvodnja materijalnog, simboličkog ili fikcionalnog kapitala, da je deo svakodnevnog življenja, da je poništavanje svakodnevnog života, da je ekološki funkcionalizovana itd... Danas se može reći čak i da su aktuelne ili istorijske funkcije umetnosti postale medij ili postmedij umetničkog rada. Umetnost je društvena praksa unutar kompleksnosti društvenih praksi savremenog sveta.

OSTALI ČLANCI